Каква је разлика између појмова човек и биће? И један и други израз говоре о истој појави, али из различитих позиција. Човек је појава коју свако види и доживљава. Човек је испољен у реалности, због чега је доступан перцепцији других бића, људи, животиња и биљака.
Биће је свеобухватнији и шири феномен од појаве човек, јер постоје и друга бића која не припадају свету људи. Међутим, човек као биће је много шира појава од човека. То значи да значајан део човека није испољен иако је његов нераздвојиви део. Дакле, човек је много шире, више и дубље биће, него што изгледа у перцепцији ока и перепцији ума.
Због тога постоји појам биће, да укаже на појаву која превазилази границе простора и времена. Једним делом себе, сваки човек се распростире изван граница простора и времена, због чега се каже да је човек вечно, ванвременско биће. И зато, никад краја истраживању себе и других.
Као што на површини живота влада закон узрока и последица, формулисан у пословици, како сејеш, тако жањеш, исти закон влада у дубинама људског бића. Међутим, човеку је тешко сагледати бескрајни понор свога бића, у коме лежи семе његових будућих плодова. Зато дрхти у стрепњи загледан у његове несагледиве дубине, док чека какве ће му плодове изнедрити.
Веровање у судбину се формира из немоћи да се спречи надолазак нежељених догађаја. Када би човеку из дубина свемира и душе долазили само дарови и обиље, да ли би и онда веровао у судбину или слободу избора? Кад нам нешто лоше иде у сусрет, кажемо то је судбина, а мислимо, ја нисам одговоран за то. Када нам нешто добро долази у сусрет, кажемо да је то лична заслуга. Ипак, одговорност је примарни генератор закона узрока и последица. Лична одговорност за позицију у животу нема ни почетак ни крај, као што ни биће нема ни почетак ни крај.
Дакле, у несагледивим дубинама наших бића налази се извор који се зове лична одговорност. Као што пловимо реком захваљујући њеном извору, тако сурфујемо животом захваљујући извору који се зове лична одговорност. Свако се налази тачно тамо где треба у складу са неумитним законом узрока и последица. Где је онда слобода у човеку и бићу?
Хегел је дефинисао слободу као спознату нужност. Да ли нас то теши? Маркс је говорио да је појединачна слобода ограничена степеном развоја друштва. Теолози говоре да је људска слобода ограничена вољом неке надприродне силе. Практично, влада историјски консензус да слобода не постоји. Ипак, сви чезну за слободом. Мора да постоји. Да не постоји не би ни било речи за такво својство човека и бића.
Одговорност је друго име за слободу. Само одговорна бића могу бити слободна. Избори, одлуке и намере су такође имена слободе. А, стваралачко замишљање је највећи израз људске слободе. Сви су људи свакодневно из минута у минут, чак и када спавају, презапослени у стваралачкој радионици своје маште и ума креирајући своју садашњост и будућност. Процес стварања, преобразбе нематерије у материју је највећи израз људске слободе.