О гравитацији нико не мисли, осим научника. Гравитација се живи. Свима нам је позната гравитациона моћ Земље кроз искуство падања. За већину људи гравитација је чин пада. За планету Земљу гравитација је чин привлачења. Зашто се не слажу у доживљају истог догађаја Човек и Земља?
Између људског тела и земље постоји сила привлачења. Могли бисмо чак рећи, међу њима тиња нека љубав. Али, човек није само тело. Око тела и у телу налази се нетелесни феномен коме наша традиција даде име душа. Душа се не да подчињавати сили гравитације. Она се подчињава сили левитације. Левитација је такође тежња или љубав за неки други објекат Свемира.
Заједничко за гравитацију и левитацију је тежња привлачења. Моћ привлачења је космичка реалност. Зато мудраци одвајкада тврде да је основа свемира љубав, јер привлачење је љубав. Примарни закон свемира је закон привлачења. Закон, то је оно што се не мења. Закон привлачења је оквир или амбијент стварања. Сви ми стварамо у радионици љубави која се зове закон привлачења.
Као што наша тела припадају мајци Земљи, јер се, евидентно сва тамо враћају, наше душе такође припадају некој мајци која се може звати Душа Свемира. Све душе силом левитације теже контакту са Великом Душом.
Свако учествује у космичком плесу привлачења. Привлачимо и бивамо привучени. У космосу не функционише и не постоји закон одбијања. Додуше, постоји у уму илузија или заблуда одбијања. Настаје из незнања и недостатка моћи виђења да је одбијање модификација чина привлачења, тек промена смера силе привлачења.
Кад од нечега или некога бивамо одбијени, то је знак да тежимо неком другом извору љубави. Заљубљеност је активирана форма закона привлачења. Ако смо заљубљени у гравитацију имамо доживљај тежине и пада. Ако смо у левитацији имамо осећај лакоће и радости. Лепо је бити у телу, али то не доноси радост и мир. Морамо бити и у души да бисмо их постигли и живели. Левитација је пут ка души.