Сваки човек много тога не зна. Зато и јесте човек, иначе би био надчовек. У хијерархији свемира, постоје надљуди, а на њеном врху ствара Космичка интелигенција, Биће над надбићима.
Човек се рађа са помешаним знањем и незнањем. Искуство рађа знање. Недоживљено рађа незнање. Сваки човек је парцијално интелигентан, јер има делимично искуство. Не каже се случајно да су после битке, сви генерали паметни. Интелигентно деловање се креће обалама знања и незнања.
По својој генези, човек има природу светлости, а светлост има моћ стварања или љубави. Ова изјава није теоретисање. Из искуства знамо да светлост сунца даје живот биљкама и њеним плодовима. Човекова пажња има природу светлости, наравно, много мање интезивну од светлости сунца. Научни експерименти доказују да светлост људске пажње, сразмерно, ствара сличне ефекте на друга бића, као светлост сунца.
Незнање је одсуство светлости у простору ума. Одсуство светлости у простору планете је мрак. У мраку се не виде или се само назиру објекти, због чега представљају препреке или опасност у кретању. Аналогно, незнање је одсуство светлости разумевања објеката у простору ума. Светлост разумевања се зове свест. Као што сама реч каже, свест је стање осветљености свих информација у простору ума. Дакле, није случајно што, етимолошки свест и светло имају исто порекло.
Објекти ума су сачињени од мисли, а њих има у неизбројивој количини форми, као што на планети има невероватно велики број облика живота. Аналогија је диван метод сазнавања. Мисли и речи су као птице на небу. Емоције и жеље су као рибе под водом. А људски поступци као сувоземна бића, од најмањих до огромних. Светлост све износи на видело. Када нема светлости влада тама. А, свети Дионизије рече, да је и сам Творац осветљена тмина.
Живот је светлост, ако га осветлимо зраком своје свести. Али, живот може бити и мрак, ако нема свести. Много тога не знамо. Велики мудрац, Сократ је био довољно свестан да зна да много тога не зна, али је исто тако био довољно поштен да то јавно обелодани. Невоље почињу кад се људи непоштени, па лажу саме себе и друге да знају, када не знају. Врло често се дешава да незналице, у својој убеђености како много знају улазе у авантуру да воде друге иако су очи њиховог ума слепе.
У објави по Јовану пише: ….. Знање…. је светлост дошла на свет. А људи више заволеше таму него светлост…Јер свако који чини зло мрзи светлост и не иде ка светлости, да се не разоткрију дела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка светлости, да се виде дела његова, јер су у Богу учињена.
Постоје разне врсте незнања. Нека су бенигна и не прете људском интегритету. Када не знате да говорите кинески језик, некако можете без њега. Када не знате да возите ауто, има оних других који вас могу повести. Када не умете да правите колаче, можете их купити. Опасно је малигно незнање, оно које води живот у промашај, несрећу, сукоб, незадовољство, болест и смрт.
Хиљадама година постоје школе живота, учитељи живота и ученици живота. На жалост постоје лажне школе и учитељи, тако да су ученици у мраку свог незнања изложени опасности да у њему и остану.
Незнање је тама. Када се крећемо кроз незнање увек смо изложени опасности да учинимо зло, себи или другима. У сваком човеку постоји незнање које има природу таме, али постоји и свест, која има природу светлости. Свест трансформише таму у светлост знања. Свест се негује свешћу о свести. Што рече један мој пријатељ, тиховање је прва и последња слобода човекова.