Живот је у својој основној манифестацији кретање. Данас често у комуникацији користимо грчку реч енергија, како бисмо придали нарочито значење том појму, а он на нашем језику значи такође кретање. Постоје разне енергије, а живот је енергија над свим енергијама. Међутим, тек када живот дефинишемо као сврховито кретање или кретање са циљем дали смо комплетну дефиницију.
Кретање са сврхом је у суштини интелигентно кретање, тако да можемо рећи да су појмови живот и интелигенција синоними. Руски мудрац, Георгијус Гурђијев је учио да се живот очитује у форми музичке октаве. Зато је музика незаобилазни пратилац живота, јер га она подстиче и подржава.
Као и музика, живот има ритам кретања, своје фреквенције и амплитуде, односно своју снагу и падове и успоне, што сви ми можемо потврдити личним животима. Дакле, живот се не креће праволинијском путањом и ни једног тренутка не застане. Чак и кад се деси тренутак умирања, то није крај, него прелаз живота из једног стања у друго.
Промена је једина константа у универзуму. Објекти материјалног света имају спор ритам, па остављају утисак да се не мењају, али се зато објекти духовног света изузетно брзо мењају. Људи који се опиру промени осећају тежину живота у својој души коју доживљавају као патњу и бол.
Кад год доживљавамо патњу и бол значи да се опиремо променама. И отпор и промена могу бити из спољњег и унутрашњег извора. Свеједно, ипак производе патњу ако се им човек опире. Све наше болести су последица нарушене равнотеже у ритму живота универзума и ритму појединачног бића. Здравље је хармонија, а болест престанак склада.
Промене се одвијају кроз еволуцију и револуцију, кроз споре, неосетне и брзе, нагле токове који изазивају стресове у нашим животима. Споре фреквенције живота омогућавају мирну и предвидљиву егзистенцију али су праћене бесмислом, досадом и недостатком свести о драгоцености бића. Живот у брзом ритму интензивира свест о бићу.
Георгијус Гурђијев рече да је неопходно у циљу раста и развоја убацивати одређене стресове у нарочите фазе живота чиме би развој добијао на замаху и настављао спиралу развоја. До одређене етапе егзистенције стресове нам доноси природа и душтво, а од одређене етапе то човек чини сам за себе, у форми задатих изазова.
Болести, недостатак личног стваралаштва и социјална изолација су знаци престанка раста и развоја, односно престанка уважавања принципа промене.