Врло често користимо речи непромишљено и по навици, као што користимо ноге за ходање; ходамо а нисмо свесни тог чина. Тако користимо у разговору и у мислима појам психотерапија, не увиђајући у коју појаву упире прстом та реч.
Страни језик може бити велика препрека у разумевању, као што наш језик може бити од пресудне користи у подизању нивоа свести. Психотерапија је неговање душе. Шта је неговање? Bез обзира о ком објекту живота да је реч, неговање је поклањање пажње нечему што је ван нас, или у нама.
Неговање је форма љубави. Као што пева Здравко Чолић, бард наше музике, љубав је само реч. Много је важније оно што је иза речи, а то су стања и процеси љубави. Они су напуњени енергијом љубави коју носимо са собом заувек, а зове се тако просто – пажња.
И пажња је само реч. Много је важнија суштина на коју та реч показује. Зраци пажње су животворни, као и зраци сунца. Најбоља дефиниција љубави је да је љубав интезитет и континуитет пажње усмерен и пренет на објекат њене пажње.
Психотерапија је усмерена пажња љубави према души, која вапи за љубављу у истој сразмери коју она нама поклања. Психотерпија је сабирање зрака пажње, твојих и мојих на путу ка разумевању душе.
Појам разумевање не говори о процесу мишљења. Говори о прављењу дистанце према уму и мишљењу који су замрачили светлост душе. Тако је психотерапија разгртање стрела мисли, облака страха и загледања у бездан жеља у напору долажења до увида. Лични увид је поента психотерапије.
Увид је поглед душе. Без њега не помаже ни једна реч, моја или туђа, ни једно осећање, ни нада, ни вера. Као што гледање има свој орган – око, а слушање ухо и душа има свој орган – сведочење.
Душа је сведок патњи ума, све док личност не преусмери пажњу љубави ка Извору.