Туга и депресија

 

 

Туга значи, привремено или трајно, изгубљена драгоценост. Туга је пут у депресију, која представља море туге. Депресије могу бити ендогене или егзогене. Када у овом жувоту изгубимо неку материјалну, социјалну или личну вредност, или изгубимо контакт са космичком интелигенцијом, ми упадамо у депресију. Ендогене депресије су настале пре него што смо се родили, а можда и пре зачећа, али и за њих важе исти принципи као и за овоживотне туге.

Туге су као дуготрајно неактивни вулкани, који кад тад прораде, и својом рушилачком енергијом доносе страдање. У својој манифестацији туга има форму угашених емоција. Али, у дубини, узрок сваке туге  је потиснута енергија беса. Зар није необично, споља немање енергије, а унутра, у бићу вулкан рушилачке енергије?

Све су емоције поунутрена комуникација са другим људима. Када је комуникација човека са човеком или друштвом покидана, она још увек тече на суБтилном плану у виду емоционалног односа. Депресија је блокирана комуникација до самог извора ума. Наравно, као и свака друга негативна емоција и она потиче из примарне емоције страха.

Депресивни људи сматрају  друге особе одговорне за своје стање и осећања, иако је фундаментална истина живота да је свако одговоран за себе. Наравно, они не уважавају реалност и настављају да гомилају емоције замерања и оптуживања других људи, које када се накупе до одређеног интензитета попримају нову форму, форму беса.

Неки људи у интезивном бесу, одузимају животе другим људима, врло често и најрођенијим. То су манифестно бесни људи, психопате и други психотични типови. Депресивни људи из страха од показивања свога беса често одузимају сами себи своје животе.

Емоција је енергија која се акумулира у одређеном временском току. Потиснута енергија мора негде да избије, јер енергија је, по првом закону термодинамике неуништива. Једино што човек може да уради је да је трансформише у неку другу форму. И депресију, као и сваку другу негативну емицију треба трансформисати у разумевање, а затим у истину, праштање, покајање и љубав.

Фармакотерапија најчешће одлаже суочавање пацијената са истином што може да траје целог живота или до трагедије.

 

Психолог Срећко Лазић