Свемоћ је највећа моћ. То значи да постоје разне моћи, и оне веће, и оне мање. Шта им је заједничко? Испуњење воље! Моћ је увек остварење замишљеног. Моћ је увек остварење воље. Сваки човек има вољу, а све се оне разликују по интезитету испољавања. Зато се каже да постоји огромна воља, гвоздена воља, млака воља, слаба воља, мрзовоља, несаломива воља…. Моћ, дакле, проистиче из воље. А, воља је свеукупна љубав, потенцијал љубави. Моћ је такође нека форма љубави, јер људи воле да буду моћни.
Сви се диве моћним људима. У свим државама на свету славе се моћни владари и војсковође, без обзира на чињеницу што су нанели патњу многима. Тако је зло легализовано кроз дивљење моћи. И богу се људи диве због њему придате свемоћи. А свемоћ значи владање и животом и смрћу. Да ли је моћ наношење бола и патње у име општег интереса? Или је то злочин?
Постоје две врсте моћи, према њеном извору, једна проистекла из знања и друга проистекла из жеље за доминацијом. Жеђ за доминацијом је много више распрострањена у цивилизацији. Што је људи мање поседују, више чезну за њом. Жеља за доминацијом се зове славољубље. Људи чезну за славом, односно потврдом друштва да су елита. Међутим, моћ проистекла из знања је природна, а она проистекла из славољубља је нездрава.
Жеља за моћ је изграђена од енергије страха; зато је нездрава. Емоција страха разара свога ствараоца. Да би се од ње одбранио, он узрок свога страха пројектује у околину. Све друштвене деструкције су настале из пројекције емоције страха. Плитак ум ће навести Џингис Кана, Сулејмана Величанственог, Наполеона, Хитлера и друге освајаче света као аргумент да није тачна тврдња да жеља за моћ извире из страха. Убијање живота не може бити манифестација љубави према животу, јер је то контрадикција.
Жеља за убијањем живота, као манифестација жеље за доминацијом, је загледање у смрт пре него што се лична смрт искуси. Смрт другог бића служи убици живота као залудна потврда сопственог опстанка у реци егзистенције, као изјава, они су умрли а ја не! То је логика свих завојевача кроз историју.
Кажу да је Александар Македонски захтевао да га сахране са рукама изван ковчега, да сви људи виде и знају, да је празних руку дошао на овај свет и празних руку из њега отишао. Није желео да оде из света без поруке човечанству шта је смисао живота. Смисао живота није освајање света, него освајање свести, унутрашњег света. Ко освоји унутрашњи, метафизички свет, тај одмах постаје и господар физичког света. Обрнуто не важи.
Један мудрац је изјавио да сваки човек на Планети, од просјака до цара, константно осећа у срцу извесну тугу. Осећају тугу зато што нису повезани са духовним светом или Царством небеским, како је говорио Исус. Сва царства овог света су само провинције Царства небеског. Ко није припадник Царства небеског има само привид моћи.
About The Author
