Бол је виза за смрт, модерним речником речено. Смрт је пространство мрака. Живот је простор светлости. Када је простор осветљен, односно испуњен светлошћу, сви објекти су видљиви и онда нема страха. Бол, страх, смрт – јесу феномени, али ко перцепира те феномене? Наравно, бића.
Када су највећег учитеља живота питали, шта је највећа животна истина, он је рекао – Ја сам, је једина истина. Све остало је неистина, у разним формама, заблуда, лажи, бола, предрасуда. Ја је простор светлости, а лажи су објекти у њему.
Све је јасно – постоји светлост и тама, али то је једна, нераздвојива целина, једно тело. Светлост ствара таму, својим одсуством. Свети Дионизије рече – Бог, Творац – то је осветљена тмина или осветљени мрак. Једина непознаница је цепање Ја на ствараоца и објекат сопственог стварања. То се зове заборав и незнање.
Бол је рефлексија самозаборава. Бол је сенка у простору светлости бића. Бол има разне форме, као мисао, као осећање и сензација, и на крају, као телесни симптом. Без обзира на форму, бол је увек последица самозаборава, који је идентичан тами. Бол је увек тама. У медицини се зове скотом, на грчком, тама на очима.
Страх је виза за бол. Сваки страх је сећање на бол. Свето тројство страдања је ланац – страх, бол и смрт. Они су објекти таме у местима одсуства бића. Боли нас знатно пре, пре него што осетимо бол. Сами смо одговорни што не осећамо да је страх весник бола и изасланик смрти.
Остаје једино питање, зашто то радимо сами себи, од бескраја и у вечности? Ми плешемо у вечности, јер је Живот игра светлости и таме.