Није лако разумети природу фотографског (еидетског) памћења. Полазећи од дефиниције памћења као асоцијације истих елемената у два објекта, може се развити хипотеза да је фотографско памћење краткотрајна манифестација елементарног енграма насталог механизмом утискивања (imprinting). Централна теза је да се ова способност губи током развоја услед интерференције са комплекснијим, „трауматским“ енграмима, који се могу концептуализовати као таласни обрасци различите фреквенције и амплитуде. Овај рад упоређује ову теорију са постојећим моделима у психологији памћења, неурологији и филозофији језика, закључујући да понуђена синтеза нуди оригинално објашњење за нестајање еидетских способности након детињства, али захтева даљу емпиријску валидацију и операционализацију кључних појмова….
About The Author
