Од давнина је констатовано, најнеуспешнији људи у животу су они који никад нису грешили. У свом страху од грешке, превентивно избегавајући све изазове који би их водили у промашај, дошли су до краја живота без грешака, али су зато остали сиромашни, некако једнолични и усамљени, а самим тим у себи и несрећни.
На другој страни се налазе људи који стално греше. И они су неуспешни. За њих важи друга изрека. Ако те неко превари, убио га Бог. Ако те тај неко превари и други пут, убио Бог и тебе и њега. Ако те неко превари и трећи пут, убио Бог само тебе. Неки људи никад ништа не науче из својих сагрешења.
Поиспољени страх од грешке је уствари прикривени страх од ауторитета. Настаје рано у детињству, ко зна, можда још у утроби мајке, и прати човека кроз живот попут неког подмуклог демона који се руга стваралачким напорима човека. Страх од грешке је грешка родитеља у васпитању деце.
Једини прави ауторитет је, као што сама реч каже, бити сам свој стваралац. То значи, знање и поступање мора да се гради на основу личног искуства, а не на основу туђих прописа, па макар их прописивали мама и тата. Поступање из туђе матрице искуства је последица присиле и увек је праћено страхом. Савест је најчешће праћена страхом и због тога дисфункционална у стваралаштву.
Стваралачко поступање мора бити праћено свешћу, а не савешћу. Свест, као што и сама реч каже, све вести, омогућава успех у сваком раду. Свест је знање да нема рада у коме не постоје грешке, али истовремено и немање страха да се погреши. Сваки стваралац зна да су грешке степенице на путу остварења његовог циља.
About The Author
