Питање покретача живота једно је од најстаријих и најдубљих питања људске мисли. Кроз историју филозофије, од Талеса до Хајдегера, различити мислиоци нудили су одговоре: вода, ваздух, бројеви, Ум, Идеје, Апсолутни дух, животни нагон, колективно несвесно. Овај рад заступа тезу да је свим овим одговорима заједничко једно – они су хипотетички конструкти, теоријски постулати који немају директан емпиријски статус. Насупрот томе, рад развија оригинални увид: интелигенција је покретач живота, и то не као хипотеза, већ као емпиријски евидентна, онтолошки фундаментална сила. Интелигенција се овде не схвата психометријски (као когнитивна способност), већ као примордијални капацитет за стварање – сила која омогућава прелаз из имплицитне (неиспољене) у експлицитну (испољену) реалност. Рад образлаже овај увид кроз анализу историјских алтернатива, методолошку расправу о статусу емпиријског, и онтолошку разраду засновану на концепту интелигентног трајања.
About The Author
