Савест је и корисна и штетна, све зависи од тренутка употребе. Да би је људи користили на исправан начин, морају најпре да разумеју њену природу. Савест није исто што и свест. Постоји повратна спрега између свести и савести, али постоји међу њима однос надређености и подређености. Свест производи савест, али савест може да умањи свест. Савест никад не производи свест.
Критеријум ефикасности свести и савести је производ понашања. Ако су плодови наших дела бол и патња, они говоре да смо поступали без оптималне свести, или без савести и свести. Међутим, понашање које је управљано савешћу, врло често је крунисано напором, болом и патњом. Зашто? Савест је непоуздан ослонац понашања.
Постоје две врсте понашања, понашање проистекло из свести и оно из савести. Сама реч савест, говори о поступању не из перцепције односа догађаја и доживљаја, него о поступању из сећања, из сугестија и наредби ауторитета како треба поступати у одређеним ситуацијама и околностима. Отуда појам САвест.
Тачка ослонца у понашању савесних људи је спољни ауторитет, а тачка ослонца свесних људи је лични ауторитет проистекао из сопствене интелигнције.
На Планети, у човечанству, много је више савесних људи него свесних, мада има много људи којим недостаје и свести и савести. Несавесни и несвесни људи су психопате и криминалци. Планетарни ум има три сфере, сферу свесних бића, сферу савесних бића и сферу нељуди, демона.
Савест, врло често може да се пробрази у несавесно и несвесно понашање. Наш писац, Душан Ковачевић је тај феномен врло сликовито приказао у делима Балканси шпијун и Професиналац. Наш претходни друштвени систем је био препун савесних људи који су многе неистомишљенике излагали патњи и болу. Ништа није боље нигде у свету.
Савесно друштво није зрело друштво иако је зрелије од несавесног. Исто тако, савесне породице, врло често, не производе свесна бића, него медиокритете, људе млаког морала и бледих интелектуалних потенцијала. Због недостатка свести, они се врло лако преoбразе у нехумане људе.
