Пре почетка беше свемир. А, онда се појавио човек и донео немир. Тако је живот постао немир. Ако смо искрени, макар сами према себи, сложићемо са будином констатацијом да је живот непрекидни немир. На пали језику, он каже дукха, што је преведено као патња. На нашем језику, патња има специфично значење, због кога многи неће рећи да су у патњи и негираће будину мисао о животу као непрекидној патњи.
Можда егзистенција није непрекидни немир, као на пример у стању досаде и колотечини догађаја, али на нивоу ума влада непрекидни немир. Умовање је непрактична или абстрактна делатност која траје 24 сата дневно. Додуше, постоји и друго стање егзистенције, стање неумовања или тиховања, али оно је реткост. Поставља се питање зашто је ум у непрекидном стању немира или умовања? Ум сигурно испуњава неку сврху кроз непрекидни ток навирања мисли.
Ум је механизам опстанка. Његова примарна улога је координација информација из физичког и метафизичког света и управљање понашањем ради опстанка. Бити у хроничној борби за опстанак значи бити у непрекидном страху. Немир је субтилна форма страха. Врло често немир прерасте у панику, фобију, параноју и агонију.
Многи људи мисле да страх помаже опстанку, али то је заблуда. Опасност и страх нису исти феномени. Опасност је егзистенцијална појава, а страх емоционална појава. Страх, у било којој форми угрожава опстанак. У пирамиди страха, на врху налази се страх од смрти, а у бази пирамиде налазе се немири, мали страхови, као одјеци великог страха од смрти.
Древни бенгалски песник Кабир је илустровао апсурд страховања изјавом да не разуме зашто се људи узалуд плаше смрти кад она свакако долази. Тај страх је исти као страх голог човека у реци да не покваси одећу. Све једно, људи из секунде у секунду пулсирају немиром како да спрече извесност великог одласка. Можда баш у том хроничном немиру лежи првобитни узрок умирања, јер оно што стварамо у својим умовима то и остваримо у реалности.
Да би смо побољшали квалитет свога живота, треба да умру немири у нама, а не ми. Сталном производњом визија опасности не отклањамо њихово настајање него их призивамо снагом замишљања и присилном маштом. Ми се свакако враћамо у свемир. Па кад је већ тако, боље је да одлазимо свесно и без немира. Изнад ума налази се стање неума. То је стање сведочења ономе што јесте, без страха и дрхтања.
