Сви се ми надамо, некад више, а некад мање. Надање је удаљено чекање. Очекивање је блиско надање. Понекад је добро живети у нади, али најчешће није. Нада је амортизер живота. Са једне стране даје енергију да се живи, а истовремено, са друге стране, не даје довољно енергије за преображај живота у жељено стање.
Постоје такви опасни животни догађаји, у којим је нада једини инструмент преживљавања, као што су земљотреси или хаварије у рудницима. Људи доведени у стање беспомоћности имају само наду да ће их неко спасити. И, често се дешава да их је нада спасила.
Уз наду увек иде осећај беспомоћности. Могли бисмо рећи да нада извире из осећаја беспомоћности. Проблем је како настаје осећај безизлазности из одређене животне позиције. Ипак, земљотреси, поплаве и дуготрајне суше нису свакодневна стања, а многи људи свакодневно живе у стању безизлазне опасности.
Доживљај није догађај, али ипак представља реалност. Осећај, не видим излаз, или нико ми не може помоћи израста из осујећене жеље и читаве мреже мисли неспокојства због тога. Из тога се рађа нада да ће доћи спасење или остварење од неког другог, из спољњег света.
Ослоњеност на другог је проблем. Природно је када беба зависи од својих родитеља, али је исто тако природно да она постепено расте у правцу независности. Ипак, свет је препун зависних личности. Зависне личности, уствари живе са осећајем беспомоћности и са надом да ће неко други уклонити тај осећај самосажаљења. Наравно да неће.
Свака интервенција помагања зависним личностима још више продубљава њихову зависност. Њихова нада, да ће доћи тренутак преображаја сопственог живота у стање слободе и независности, најчешће спречава трансформацију. Решење је редукција наде.
Нада је психичка пупчана врпца кроз коју се храни зависна личност. Треба је пресећи, као телесну пупчану врпцу између бебе и мајке. Без те, наизглед сурове интервенције лекара, нема живота ни за мајку, ни за бебу. Исто тако, сурово треба пресећи наду да ће независност, радост и слобода доћи кроз друге људе.
Кад су се уплакани ученици опраштали од духовног вође, питали су га шта да раде кад он оде у метафизички простор, рекао им је:
“Направите светло од себе. Ослоните се на себе: не зависите ни о ком другом…. После моје смрти, исправно учење би требало да буде ваш учитељ.”
