Психолошке појаве, стања и процеси се не виде чулом вида, али се зато оећају. За психолошке појаве кажемо да су апстрактне, од латинске речи apsens, што значи одсутан. Али, оне нису буквално непостојеће, него одвојене од материјалних форми. Дакле, апстрактне појаве су реалне, утичу и мењају реалност, и више него што је мењају материјалне појаве.
Иако су људи у суштини више мисаона бића, него понашајна, јер много више мисле него што чине, они подцењују важност мисли за свакодневни живот. Некако им се чини да су догађаји и доживљаји пре последице случаја и примордијалног хаоса него узрочно-последичних веза апстрактних појава. Из те примарне заблуде извире немоћ да се управља реалношћу, што води у резигнацију и нихилизам.
Али, и психолошке појаве могу бити више или мање испољене и очигледне. Сујета је једна од најсуБтилнијих психолошких појава, али веома важна у међуљудским односима и комуникацији. Ипак, о њеној природи се мало зна. Треба да се зна, сујета је форма страха. Постоје разни облици страха, од агоније, преко панике и фобије, до беса, мржње, немира и анксиозности.
Од свих форми страха, сујета је најпрефињенија форма страха. Нема човека без сујете. Ко не емитује сујету, кад је испровоциран, тај и није баш обичан човек. Сујета, рефлексно, има функцију да сачува интегритет и интерес појединца у конфротацији са другим људима. Али, шта се дешава? Уместо да је у функцији одржања интегритета личности, сујета нарушава међуљудске односе и претвара пријатељске односе и сарадњу у префињено непријатељство.
Сујета делује као вирус. Осећате ујед бола, а не знате одакле долази и зашто. Она врло често има одложену реакцију. Тек сутрадан доживимо њено деструктивно дејство, при том мучени мишљу, зашто. Због ње се руше пријатељства и пропада бизнис, и сваки партнерски однос.
Сујета је, дакле, дисфункција људског ума. Има значење страха од губитка замишљене слике о себи која је обично у конфротацији са реалношћу. Уместо да се човек храбро суочи са истином о својим слабостима, он жели да уништи огледало својих слабости. Индикатор зреле личности је непостојање сујете у њеном владању.
Сујетне особе нико не воли, чак ни они који су и сами сујетни. Људи се чуде зашто нису омиљени ликови у друштву, иако нису никоме ништа нажао учинили. То је последица тихе реакције одбацивања на агресивност сујетних особа због рањеног поноса, достојанства или оспоравања неког убеђења. Иако има одбрамбену улогу, сујета је деструктиван и аутодеструктиван чин.
Сујета је углавном несвесна емоционална реакција. У својој суштини она значи осећај повређивања, који за реакцију има мржњу и освету оном ко вређа. Обично особе такође несвесно повређују сујету других људи, која притајено тиња у дубинама интимности. Али, на сујету увек треба рачунати као опасност да се посеје семе непријатељства.
About The Author
