Сви верују да постоје спољњи непријатељи наших живота. Постоје многи аксиоми људског мишљења, вредности које се не преиспитују. Мисаони постулат како настају непријатељи је врло постојан. Део је једне философске парадигме живота која реалност дели на објективну и субјективну.
Људе који непоколебиво верују у објективну реалност која није везана за субјективну реалност, тешко је убедити да су наши непријатељи рођени унутар сопствених умова. Можда бисмо, компромиса ради, могли рећи, без обзира на поиспољене непријатеље, да постоје и унутрашњи, који настају личном креацијом наших умова.
Унутрашњи непријатељи човекове судбине су предрасуде и заблуде. Оба мисаона процеса су дисфункције мишљења, зато што отежавају прилагођавање реалности. Када унапред судимо о објектима стварности, без комплетног знања о њима, ми смо у предрасуди. Када се изгубимо у мисаоним конструкцијама о елементима живота и о самом животу, ми будемо у заблудама.
Предрасуде и заблуде су мисаони механизми превентивног управљања замишљењим ситуацијама. Претходним замишљањем опасности, људи уствари, принципом негативног стваралачког замишљања, практично конструишу сценарије опасности. Пошто су предрасуде универзалне константе дисфункција ума, сценарије сукоба и непријатеља сви пишу и режирају.
Ако дубоко промишљамо зашто настају доћи ћемо до открића да настају пројекцијом доживљаја сопственог бића. Људи, који се субјективно осећају немоћни, од свега и свачега ће очекивати опасност. Уплашени људи су уствари агресивни људи, јер у својој машти развијају стратегије одбране, а свака одбрана је ипак чин агресивности.
Зато је велики учитељ говорио, волите непријатеље своје, јер од мржње нема спаса. Када непрекидно генеришемо мржњу и агресивност, ми привлачимо особе са сличним емоцијама и тако улазимо у коло страдања, без излаза. Предрасуде и заблуде су семе предстојећих људских страдања. Без њих видимо објективну реалност каква јесте, без боја наше маште.
