Тешко је живети са људима, али, тешко је живети и без људи. Значи, живот је парадокс. Река живота се креће између обала супротности. Без супротности нема живота. У самој сржи живота налази се парадокс између ЈА и ТИ. Многа ТИ чине јавност. Јавност је амбијент у коме појединац егзистира.
Без обзира што нам се чини да је јавност објективна реалност, она је производ нашег стваралаштва, мада тако не изгледа. Др Григориј Грабавој каже, оно што је у нашој свести, то постаје објективна реалност. Да ли може бити икако другачије? Објективна реалност је ипак, само поиспољена субјективност.
Морамо признати да је изум огледала скоро у равни са епохалним открићем ватре и точка. Без огледала наша слика о себи би била некако сиромашна. Пут открића, од обичног огледала на зиду наших соба, преко фото апарата и видео камера, је ипак пут огледања.
Али, огледало јавности је најсофистициранији тип огледала. У њему се свако огледа, хтео, не хтео. За разлику од других огледала, испред којих не мораш да станеш и огледнеш се, испред огледала јавности се увек огледаш, чак и кад не стојиш испред њега.
Јавност је у ствари увеличавајуће огледало. У њему се виде све наше мане и врлине. Огледање врлина се зове слава. Огледање мана се зове срамота. Срамота има природу страха. Људи који осећају и манифестују срамоту, уствари дрхте у страху.
Страх је увек страх од смрти. Мистични бенгалски песник Кабир се чудом чудио зашто се људи плаше смрти. Плашити се смрти, то је исто као го човек у реци који страхује да не покваси одело.
Највећи страх, после страха од директне опасности по живот, је страх од јавног мнења. Људи се плаше да ће их јавно мнење осудити на изолацију која је форма смрти. Јавно мнење је екран пројектованих личних страхова. Није криво јавно мнење. Одговоран је креатор страха. Субјект, стваралац се занео па се ужасава сопствене слике.
