Човек је складно јединство тела, ума и душе. Губитак њиховог склада човек доживљава као бол. Другим речима, бол је сензација нарушене хармоније између душе, ума и тела. Меморисани бол поприма форму страха. Можемо рећи да је сваки страх архивирана слика бола који се некада доживео у нарушеном складу тела, ума и душе,
Страх је супстанца сваке негативне емоције. Људи му дају различита имена по интезитету његовог испољавања, али све непријатне емоције имају исту природу, природу страха. Кажу да Ескими разликују четрдесет врста снега и због тога имају четрдесет појмова за различите врсте снега, али ипак је то увек снег. Тако и колективна људска свест разликује многе форме страха, али ипак је то увек страх.
Страх је архетип људског ума. Он се много чешће активира кроз пробуђене слике бола и опасности, а ређе кроз стварни бол и стварну опасност по живот. Тако испада да је страх узрок многих људских дисфункција и поремећаја. Веровање у демоне је базирано на чврстом осећају како у меморији ума постоје неки притајени покретачи опасности и бола, а то су наши страхови.
Страх је авет бола. Није и јесте бол. Али каква су његове реакције? Страх је увек спирала затварања и грча. Он је супротност љубави. Сликовито речено, ако ток љубави замислимо као реку, страх у току љубави личи на вирове у реци воде. Престанак тока љубави се манифестује у форми страха.
Из душе тече увек енергија љубави. Када удари на вир страха, љубав се поунутри и престане да тече и да се шири, а ширење је њена природа. Пошто је природа душе чиста интелигенција и чиста љубав, остаје мистерија како се она блокира у људском бићу. Једино разумно објашњење које не потире свемоћ душе је да се душа игра игара бола, страха и патње.
