Шта је за вас духовност

 

 

Карл Густав Јунг, швајцарски психијатар је конструисао тест асоцијација којим је испитивао садржаје ума својих пацијената. Идеју за тест је добио из спознаје о природи ума, односно из сазнања како ум сваког људског бића функционише. Пре њега је Фројд, отац психоанализе истраживао природу ума и конструисао психотерапијску методу Психоанализу која се технички базира на истраживању асоцијација мисли у уму. Међутим, природа ума није спозната са Фројдом и Јунгом, како многи мисле. Још од ведских времена, мудри људи су имали увид у природу ума.

Ум, као што срБска реч каже, то је структура свих садржаја у мени, збир свих информација које улазе у поље бића, путем пет чула, плус меморија тих информација и комбинација тих информација што се зове машта или имагинација. Тако дефинисан, ум је структура координираних информација, а координација се одвија путем механизма асоцијација. Једноставно речено, ум ради по принципу асоцијација информација.

Када особи кажемо једну реч, на пример, кишобран, особа аутоматски у свом уму повезује ту информацију са другом информацијом која је са њом слична по значењу, макар у једном делу свог значења. Сликовито речено, моја асоцијација на реч кишобран је киша, али неком другом може бити улица, или летовање или ударац или…… број асоцијација је огроман, све зависи од појединачне структуре ума и искуства особе која реагује на асоцијацију.

Тако ум функционише. Исто тако, када хоћу да говорим о духовности, број асоцијација читалаца на тај појам је невероватно разноврстан. За некога је асоцијација на духовност црква, за другог свештеник, и низ других асоцијација – крст, рат, Бог, инквизиција, добри дух Каспер из цртаних филмова, искоришћавање……. Јако је тешко доћи до разумевања међу људима. Комуникација је врло често разговор глувих телефона. За мене појам духовност уопште не значи све ово набројано…..

Шта је за мене духовност

Моја дефиниција духовности: Духовност су сва стања и процеси неиспољене реалности.

Наравно да постоји и испољена реалност, која је уствари половина реалности. Испољена реалност је свет облика и појава. То је свет физичких облика. Постоји материјална реалност, али постоји и нематеријална реалност која се још зове духовна реалност. Истраживање духовне реланости се зове духовност.

Каже се да човек мора истовремено да хода чврсто по земљи док му је глава у облацима. Добар савет. Многи се ругају Христовом појму Царство небеско и Небо. Какве незналице! Само незналице граде око себе ауру охолости. Као они знају. Сироти људи. Они чак не виде ни својим физичким чулима оно што гледају, а камо ли својим нефизичким чулима. Не знају да појам и реч нису исто што и појава коју означавају. Екарт Тол рече – „Стање човечанства – изгубљени у мишљењу“ , већина људи изгубљени у мислима и речима. Никад не изађу из сфере својих мисли, никад се не материјализују у поступке и дела.

Небо, то је симбол нематеријалне реалности. Небо није празнина,чак ни у материјалном смислу. Садржи око 78% азота и око 20% кисеоника, који представљују субтилну материју. Како се пењемо Space Shuttle-ом све више изађемо из простора Неба и уђемо у међупланетарни простор долазимо у контакт са другачијом реланошћу, без азота и кисеоника, али то не значи у Ништа. Улазимо у простор Космичке интелигенције којој дадоше наши преци име Бог. За наше претке, појам царство је означавао несагледиво пространство власништва Цара. Царство небеско, као симбол, означава несагледиви простор неког другог Цара. Етимолошки реч Бог је настала из искуства огромности, односно несагледивости пространства од којег човеку дах застаје.

Ако сте се икад нашли у ситуацији суочавања са несагледивим дубинама простора, осетите како вам се дах прекида, јер га страх од пада у дубину паралише и осетите како вас та дубина привлачи као магнет. Исто таква је дубина духовног света, несагледива. Можда је страх од суочавања са дубином духовности и породио негацију и ругање духовности. Није то интелигентно владање и понашање. Већ хиљадама година човечанство егзистира у пустој сенци идеализма шта је духовност, а само ретки појединци то разумеше на објективан начин.

Сваки човек, будући да је једном половином свога бића зароњен у духовност, мора, сам за себе да истражује поље духовности. Нико не може да то одради уместо мене. Кажу да је Будин ученик плакао кад је Буда одлазио заувек, а он му је рекао: „Буди сам себи острво…. буди сам себи уточиште. Не узимај било које друго уточиште. Нека Учење буде твоје острво, нека Учење буде твоје уточиште. Не узимај било које друго уточиште!“ Ово учење и уточиште је поље истраживања сопствене духовности.

Духовност је занемарена у животу појединачне, колективне и планетарне свести. Религиозни храмови су само подсетници колективног самозаборава. Они не могу уместо мене и сваког од нас да учине наше животе квалитетнијим.

Духовни рад је неопходан као и физички рад. Уствари и важнији, јер сваки физички и умни рад је ослоњен на духовни рад, чак и када људи тога нису свесни. Не би могло бити духовног рада када не би могло бити поља духовности. Тело духовности се зове душа. Неки га зову психа, spirit, атман, али то је исто. Душа није ум. Ум је орган душе. Какво лудило! Наше руке, ноге, сви органи нашег тела, наш ум и сви органи нашег ума толико су удаљени од Центра који се зове душа да сумњамо у сопствено постојање. Зато се каже, човек који освоји свет изгуби своју душу.

Поново задобити своју душу, или је никад не изгубити из вида је императив егзистенције. Наш циљ је неговање духовности. Морамо створити стратегију практиковања и истраживања духовности. Инструмент за истраживање је пажња. Техника за истраживање је тиховање ( медитација).

Психолог Срећко Лазић