Зависност
Сваки човек је доживео стање зависности, најпре у пренаталном периоду, а затим и после, током свог живота. Она је нормална појава у развоју, али са годинама степен зависности требао би да опада. Наравно, ми сви зависимо од ваздуха, воде и сунца, а можда и не зависимо. Можда смо сви ми бића састављена од ваздуха, воде и сунца, јер у том смислу човек не може зависити сам од себе.
Зависност је однос два бића која су у неравноправном положају. Постоје разне врсте, од физичке, материјалне, економске и политичке, до психичке и духовне. Егзистенцијална зависност од природе и неба је неупитна. И поред тога, нема горе зависности од психичке, јер она детерминише сваку другу. Бити целог живота зависно биће је животна трагедија.
Када пунолетно биће егзистира у позицији психичке зависности за њега кажемо да се понаша детињасто, као дете. Тек када форма зависности поприми бизарне обрисе кажемо да човек болује од болести зависности. Постоје разне болести зависности, од широког спектра наркотика, хемијских, физичких, социјалних и духовних. То су спољни облици. Сви ти спољњи облици имају заједнички узрок у форми менталне зависности.
Људи који болују од те болести имају неразвијену или атрофирану вољу. Другим речима, мотивациона димензија њиховог ума је деформисана. Нема подмуклије болести од болести воље. Толико неосетно настаје да се препозна у време када се скоро ништа више не може учинити да се разреши. Болест зависности је тихи убица, као и дијабетес. Негде давно сам прочитао неке светске здравствене статистике које откривају да је број исцељења само 2% и да је ова болест најтежа за медицински третман.
Узрок болести зависности је бизарна љубав родитеља. Како љубав може бити нездрава? Једна од одлика љубави је стална брига и подршка родитеља за своје дете. Многи родитељи немају јасну границу између љубави за своје дете и страха за своје дете. У страху за своје дете, за који мисле да је љубав, предузимају поступке да га заштите од сваке врсте опасности.
Хронична заштита од сваке врсте опасности подразумева и заштиту од напора, личне одговорности, повлађивање необјективности, и непримерено сажаљење. У крајњем смислу, хронични родитељски страх доведе дете у позицију да буде заштићено од пуноће живота и тиме га чине неспособним да одговори на егзистенцијалне изазове.
Дете које се навикне да неко други одрађује задатке примерене његовим могућностима током детињства, постаје нездраво зависно, што се види тек касније, у годинама пунолетства. Тако се сеје семе болести зависности. Као и у пољопривреди, семе нимало не личи на будућу биљку, само што добар пољопривредник зна шта сеје. На жалост, многи родитељи не разликују семе љубави од семена болести зависности.
www.psihologijastvaralastva.wordpress.com