Стваралачко замишљање

Не сабирајте себи блага на земљи,
где мољац и рђа уништавају,
и где лопови поткопавају и краду;
Него сабирајте себи блага на небу,
где ни мољац ни рђа не уништавају,
и где лопови не поткопавају и не краду.
Јер где је благо ваше,
тамо ће бити и срце ваше.

                                                   Објава по Матеју

Неко људи могу и умеју, па самим тим и имају. Другим речима, има појединаца који живе у обиљу, али, много је више оних који живе у немаштини. То изгледа као планетарна неправда. Због те, можда субјективне, а можда и објективне неправде, од памтивека, а и пре, воде се непрекидни ратови. Историја цивилизације је уствари, историја непрекидних конфликата, са повременим затишјем и миром.

Сваки сукоб је однос победника и пораженог, с тим што се периодично, коло среће окреће. Победници и поражени су у нераскидивој вези вечног циклуса ротације, као полови у кинеском симболу, јина и јанга. Један без другог не могу.

Треба искочити из вечног циклуса и циркуса игара победника и поражених, јер то не води никуда него до бескрајне патње. Вечни сукоби једнима служе као аргумент за негирање постојања космичке интелигенције, а другима за негирање космичке правде, и настављају игре рата до исцрпљености и краја.

Лепо пише у библији да људи не треба да граде стратегије својих живота на непоузданим темељима очигледних вредности, као што су моћ, новац, слава, јер то није пут за срећу и радост живљења. Лепо тамо пише, да стратегију креирања свога живота градимо на духовним принципима као што су метафизичко знање, свест, душа и космичка интелигенција.

Одговорно и свесно биће зна на којим принципима функционише његов живот. Многим животима управљају заблуде, илузије и предрасуде. Њих има скоро колико и људи. Додуше, људи се удружују у тимове, клубове и партије, тако да имамо тимске, клубске и партијске заблуде, па је пут заједничког страдања некако лакши за подношење.

Обичан човек је, метафорички речено, истеран из раја, онда када је заборавио своју праву природу и почео да живи вођен принципима материје, заборављајући принципе нематерије. Од тада живи у паклу, преносећи своје незнање на своје потомство.

Можда је најважнији принцип за примену у животу, принцип креативне визуелизације или стваралачког замишљања. Он говори да сваки човек има моћ стваралачког замишљања, која нематерију претвара у материју, односно претвара слике у реалност. Парадокс је што сваки човек свакодневно демонстрира моћ стваралачког замишљања, а да није свестан да то чини.

Већина људи је манифестује  у форми неуспеха, немања, болести и незадовољства. Мањи број срећника је користи на своју добробит.  И једнима и другима је заједнички недостатак свести  да живот функционише на принципима стваралачког замишљања.