ИСПРАВНО ЖИВЕТИ

ИСПРАВНО ЖИВЕТИ

Исправно живети није лако. Никад није ни било. Одувек су постојале школе за исправно живљење. У античкој грчкој, Платон је организовао школу животних вредности која се звала академија по Академосу, власнику земље на којој је постојала платонова школа. Међутим, још раније, у древној Индији постојала је школа живота под јединственим називом Веде. Све познате религије кроз историју су у суштини школе исправног живљења.

Али. постоји једна школа од памтивека до дана данашњег која се не мења ни у једном друштву. Она се зове Школа свакодневице. Гледано по масовности њених следбеника то је најмасовнија школа на планети.

Школа свакодневице се разликује од свих других школа. Све школе имају циљеве, пројекте, планове и програме, али Школа свакодневице баш их нема. Можда баш због тога има највише следбеника. Није лако живети у режиму напора, одговорности и будности. Основна стратегија Школе свакодневице је стратегија живота у хедонизму. Хедонисти одлазе на спавање и буде се из сна са идејом како уживати. Они не сумњају у исправност објеката уживања. Опстанак, храна, секс и моћ су тотеми хедонизма.

Шта недостаје Школи свакодневице? Њени објекти су достојни поштовања, али они су недовољни за пуноћу живљења. Најбољи доказ је свакодневни немир који живи у себи сваки следбеник школе свакодневице. Буда је тај немир звао дукха, а Исус патња. Чак и кад оду на спавање, они сањају углавном снове сукоба, немира и страдања.

Болест је најбољи доказ безсмисла Школе свакодневице. Болест је непрекидна сенка живота њених следбеника. Али да би одржали сујетну веру у своју религију, на своју штету, следбеници Школе свакодневице измислили су лажне узроке својих болести. Кривци су одвратни вируси и бактерије.

И када нема болести тела, човека прати болест духа која се манифестује у разним формама. Најчешћа је болест непрекидни немир. Кад се интензивира претвара се у страх, мржњу, бес, депресију, панику и агонију, а онда у болести тела. Тога ланца узрока и последица нису свесни следбеници Школе свакодневице.

Школа живота, ако претендује на звање такве школе, мора бити утемељена у реалности. Свака, назови школа која не води ученике до прогреса је лажна школа. Каже се, река се чисти тако што тече, а човек тако што напредује. Ако човек не напредује, то значи да припада лажној школи.

Права школа живота води човека у прогрес. Напредак је, дакле, први оријентир исправне школе. У православној школи живота, стратегија исправног живљења зове се подвижништво. Ко не оствари подвиг на стази живота, од нежељеног затеченог стања до прогреса, тај није остварио подвиг. У будизму, ко није остварио подвиг од незнања до свесног управљања својим животом, тај није прави следбеник. Исто важи за ђаинизам, таоизам и ислам.

У Школи свакодневице постоји циљ подвига, али не постоји објективан критеријум прогреса. Без обзира што људи не напредују, они се и даље куну у своју школу, школу свакодневице. Шта јој недостаје? Пре свега, недостаје јој прави циљ, мета или објекат ка коме се тежи. У школи свакодневице циљеви којим се тежи су пролазни, па су и резултати пролазни. Њени следбеници теже опстанку, слави, моћи, новцу, сексу и храни, а то су пролазне вредности. Све то дође и прође. Ко гради свој живот на пролазним вредностима добија  живот који га иритира.

Лајбниц је обелоданио идеју philosophia perennis, вечна философија. Без обзира на бројне философије кроз историју људског рода, опстајала је само једна, а то је вечна философија. То је философија која потиче од Космичког ума, Творца свемира, а не од ума пролазних људи. Исправно живети значи живети у складу са принципима philosophia perennis и намерама Творца. Он нам од памтивека говори како треба живети.

Ми видимо да је основна одлика Творца, стварање. Пошто је и људско биће производ тог стварања, раб божји, и човек је предодређен да ствара. Стварати је смисао живота. Ко не ствара тај не живи у складу са вечном Истином.  Постоји линија која раздваја стварање од разарања, а зове се љубав. Стваралаштво је стварање са љубављу, а разарање је стварање без љубави. У Школи свакодневице, људи преплављени радом, не виде смисао свог живота и мрзе рад. Рад из мотива опстанка, новца и моћи, није рад са љубављу. То је принудни рад, као у робовласничком односу.

Постоје разна поља стваралаштва, али сваки човек, ако хоће да живи у хармонији са животом, мора да ствара у пољу свога тела, свога ума, социјалног окружења и природе. Стварати само ради опстанка је рад из мотива страха од будућности, а страх није љубав. Због страха следбеници школе свакодневице  не раде како треба ни са својим телом, ни умом, ни са другим људима, а немају правилан однос ни према природи. Свуда око нас се шетају занемарена тела њихових власника. Насиље у друштву је постао стандард друштвених односа, а природа закрчена смећем људског немара.

Космичка интелигенција нам је дала матрицу стварања. Она изгледа овако:

У матрици стварања постоји још један елемент који је невидљив, а то је љубав. У стваралаштву она се назива надахнуће. Љубав подразумева непрекидну пажњу према објектима свога стварања, били они на нивоу ума, социјалне комуникације или материјалне стварности. Љубав, надахнуће, интелигенција, пажња, све је то једна те иста енергија стварања. Ако ње нема онда треба да се обратимо Космичкој интелигенцији да нам помогне да живимо у складу са њом.

Сваки човек има слободу избора каквим животом ће живети. То му је у генима записано и дато од Творца. Да ли ће живети у складу са фолософијом свакодневице или у складу са philosophia perennis, од воље му је. Ипак, слобода избора не значи тврдоглаво инсистирање на избраном правцу. Степен патње душе и болести тела су довољан разлог да се промени систем вредности живота и изабере нови стил живљења.