Осећај кривице или грижа савести

Сваки појединац је као сви људи, као неки људи, и као ни један други човек на свету. Осећај кривице је заједничи свим људима на планети. Неки га имају с времена на време, а неки непрестано. Хронични осећај кривице пустоши тело и душу, води у безнађе, а не ретко и у смрт. Сваки осећај кривице снижава стваралачко изражавање и умањује радост живљења.

Он је непрестани подсетник да је човек некада, негде погрешио, или на нивоу мисли, или кроз речи и поступке. То је прва половина истине.  Другу половину кривице чини не прихватање личности да  препозна и призна себи и другом човеку своју грижу савести. На тај начин грех се носи у уму, као жар у џепу. Његове последице се увек виде на позорници живота. Понекада осећај кривице може настати из погрешног закључка да је човек грешан иако није згрешио, по суду света и Неба.

Чувени духовни учитељ из средњевековних доба, Мајстер Екхарт је говорио да ће људима бити суђено, односно да ће бити вредновани, не по ономе како се понашају или говоре, не чак ни по ономе шта мисле, него по ономе шта јесу у најскровитијем делу своје личности.

Ова вишеслојна истина односи се и на осећај кривице. Људи са грижом савести узгубе осећај самопоуздања. Својим неспокојним погледом шаљу поруку другим људима да нешто није у реду са њима и тиме сеју неповерење у међуљудским односима. Из тог извора ствара се вртлог отуђења из кога се тешко излази.

Не ваља живети са осећајем кривице. Јесте да је он првобитно створен као механизам уљуђења, али као све што у животу  постоји на добробит али и на штету, тако и осећај кривице може постати аутодеструктувна радња.

Како се ослободити гриже савести? Најпре, никад не грешити. Ако је грех настао, онда је решење исповедање. Многи не воле ни само име исповести, а камо ли тај чин, јер он додирује најтананије струне човекове сујете. Сујета је субтилни страх од нестајања, а осећај кривице широка аутострада нестајања. Човек као слободно биће избора, чак и када не изабере, он је изабрао.

МОЖЕ ЛИ СЕ ЖИВЕТИ БЕЗ ОСЕЋАЈА КРИВИЦЕ

Не бих да вас узнемиравам  овом  темом, али да би је боље разумели морате се упитати како живи човек који је намерно убио друго људско биће, а да то нико не зна? То само он зна. Мени се чини да сваком човеку који се огрешио о људски морал некако лакне у души, кад буде натеран да призна свој грех иако и даље има страх шта ће бити са њим и каква га казна следи. Осећај кривице може бити  тако упоран и деструктиван, да раздире људски живот. Зато  све чинимо да га се ослободимо, бежећи у лажне приче, утапајући сећање у алкохол, манично јурећи из једне активност у другу или тражећи спас у најјачим наркотицима. 

Све су то погрешне и узалудне стратегије избегавања осећаја кривице. Од њега се не може побећи као што још нико није утекао од  сопствене сенке. Опет, с друге стране, осећај кривице не би постојао да нема неку регулативну функцију у уређењу међуљудских односа. То је димензија духа која се тешко искорењује. Можете изгубити косу, неки свој таленат или физичку способност, али осећај кривице је немогуће искоренити путем воље и заборава. Зато што постоји и што га се тешко можемо ослободити, то говори да он нама треба и да има важну улогу у нашем сазревању. Слаба нам је то утеха, јер када имамо сећај кривице он баш уме да нас изједа. Понекад, кад нас „нешто“ мучи ми слутимо да је због нечег што смо учинили или због нечег што нисмо учинили, а осећамо да смо требали. Због те слутње је и настао други назив за осећај кривице – грижа савести. Нешто нас гризе у души и то узнемиравајуће грицкање нас опомиње да смо негде погрешили. Захваљујући том „грицкању“ постајемо свеснији  себе и нашег односа према свету. Зато можемо тврдити да је осећај кривице маханизам за изградњу моралних особина личности.

Међутим,  грижа савести може бити препрека на путу развоја свесног бића. Понекад то буде велика препрека која угрожава живот. Не бих рекао да је песник Бранко Миљковић  само метафорнично говорио: „Уби ме прејака реч“. Није чак ни битно ко је упутио ту прејаку реч, да ли песник сам себи или њему неко други. Та прејака реч, која је у ствари порука, изазвала је у њему  осећај кривице  да је у нечему погрешио. Преузео је одговорност за тај грех, сложио се с њим и није себи опростио. Зато га је убила прејака реч. Али не мора грижа савести  да делује само на тај начин. Она и на друге начине стаје на пут нашег развоја. Најчешће квари односе са људима. Осећамо се кривим, ко зна зашто и ко зна кад се нешто десило па склањамо поглед од људи. 

Склањати поглед у контакту са људима  значи показивати узнемиреност  пред њима. Други вашу узнемиреност не тумаче као личну ствар која се њих не тиче, већ је доживљавају као неку вашу прикривену намеру против њих што рађа подозривост или неповерење. Тако добијамо комуникацију на два нивоа. На површном нивоу констатујемо како се време покварило кад му време није, да је опет све поскупело у продавницама и да се морал у односу на раније  скроз срозао и све у том смислу… На дубљем нивоу констатујемо како саговорник нешто крије, како је вероватно злонамеран, можда чак и опасан, у сваком случају непријатан за дружење. На тај начин вас ваш осећај кривице постепено све више изолује из социјалних односа. Искуство усамљености се појачава све интезивније, док једног дана констатујете да не умете да се опходите пред људима и да живите  по оној изреци – са људима је тешко, а без људи је тешко.

Последице осећаја кривице

                

Сигурно сте чули да неки људи с времена на време, као по неком правилу упадају из незгоде у незгоду. Саобраћајне незгоде, кућне хаварије, пословне незгоде, међуљудски конфликти, болести….За такве људе кажемо да су малери, да су као уклети, да нису миљеници судбине, а никад се не запитамо шта је то што их води из незгоде у незгоде. Која је то магична сила, у смислу силе која се не види, а тако непогрешиво проналази своје жртве? Обично не налазимо  задовољавајуће објашњење за ту мистерију. Због тога људи из незнања подлежу сујеверју, па објашњења траже у деловању мрачних сила универзума. Иза сујеверног мишљења стоји уверење да  ми, као појединци нисмо одговорни за своју егзистенцију у универзуму. 

Међутим, psihologia perennis, вечна психологија као израз врхунске мудрости, тврди да је свако одговоран за свој живот и оно што мисли, осећа и чини, и да они други нису против мене. У складу са том тврдњом, људи који доживљавају несреће, болести и сукобе то су људи који раде против самих себе из осећаја кривице. Немојте са згражањем одбацити ову, за многе људе само хипотезу. Ако осећате гнушање за овакве тврдње, сасвим је могуће да у дубини своје душе  припадате људима са  јаким осећајем кривице. Зашто би сте брже боље одбацили такву могућност да у својој души носите отров у виду гриже савести? Зато што концентрација на тај простор душе изазива узнемирење, а то је оно што желимо да избегнемо. Због мира у себи, ми потискујемо осећај кривице, толико дубоко, да нам изгледа као да више не постоји. 

Међутим, потискивање непријатних доживљаја и догађаја није трајног карактера. Оно личи на потискивање лопте под водом. Донекле успевате, а однекле лопта једноставно искочи из воде или вас превали на једну страну. Тако се дешава и са потискивањем непријатних догађаја у којим смо ми одиграли или нисмо одиграли важну улогу. Уместо да смо суочени са чињеницом да смо негде погрешили, ми бежимо од ње у виду потискивања, али она нас упорно, као сенка прати и „грицка“ по души. Зашто бежимо? Бојимо се казне, бојимо се освете и живимо у страху од смрти. Страх од казне је велики распиривач осећаја кривице. Он храни осећај кривице који може да хипертрофира до неслућених граница и до пуцања. 

Експлозије осећаја кривице се манифестују у виду неке тешке болести, саобраћајне или неке друге телесне незгоде или неке егзистенцијалне хаварије. Да не би долазили у такве безизлазне ситуације, добро је да се на време суочите са личним осећајима кривице упркос страху од казне и социјалне осуде. Ви сами, без учешћа другог разумног људског бића ништа не можете учинити на ослобађању од штетних ефеката гриже савести. Не можете их дефинитивно потиснути, нити живети са њоме, као да се ништа није десило. Страх од социјалне осуде  је вероватно створио све оне бројне аждаје и змајеве  у митовима, легендама и сновима који свакодневно прете нашој егзистенцији и рађају трајни неспокој. Колико ви у себи имате тих осећаја кривице у виду ове или оне аждаје или вештице, ђавола или неког ванземаљца?

Шта је лек за осећај кривице

У сваком случају напорно је живети са осећајем кривице. У Библији лепо пише: Не лажи. То понекад значи и, не сакривај истину о себи. Што се више трудиш, све више изгледаш неаутентично или извештачено. Таквог те људи или не воле или сумњају у твоје намере. Сакривањем истине о себи на добром си путу самоизолације. Такав пут није наша истинска  природа. Усамљеност нас чини незадовољним, а живот бесмисленим. Зато у Библији пише да не лажемо. Не само зато да би друге заштитили од себе, него и да би себе заштитили од себе. За своје добро, морамо имати тај капацитет за искрену комуникацији са људима, а не можемо ако нешто тајимо. Исусово „Не лажи“ значи да истина лечи, не само у психолошком него и у физичком смислу. Све оне але из наших снова и маште, нису само слике и менталне представе које висе у некој галерији наше душе. Оне раде. Оне стварно грицкају ћелије нашег тела. Опраштање јесте највећа врлина и израз љубави. Али тешко себи сами можемо да опростимо. Треба нам  друго људско биће које својим разумевањем, без претварања, очигледно, без устезања опрашта. Тек тај доживљај ослобађа човека од осећаја кривице. Ако се истопи страх од казне тј. осуде у искуству са једним човеком, он нестаје из нашег бића. Дакле, ваша је шанса  да изложите себе другом људском бићу које вас неће исмејати, искритиковати, осудити или на неки други начин дисквалификовати. То је почетна фаза ослобађања од осећаја кривице. То је први корак победе над својим слабостима и услов за коначну победу.

Међутим, најчешће се дешава да имамо неке неодређене осећаје узнемирености које уопште не повезујемо са осећајем кривице. Има разних  узрока и повода за осећаје узнемирености, али свакако значајно место припада и осећају кривице. Не настаје осећај кривице само због крупних преступа. Кад су вас отац и мајка, док сте били мали гледали прекорним погледом што сте преврнули скупоцену вазну имали сте  тај бљесак осећаја кривице. Ако сте сакрили контролни задатак због добијене јединице и никад то нисте признали упознали сте грижу савести. Не постоји неки посебан поступак за њено настајање. Довољно је да само нешто ружно за некога помислите и ви сте упали у мочвару гриже савести. 

Зато нам кажу: „Не суди, биће ти суђено“. То „суди“ има широко значење. Не процењуј друге људе, јер и то је неки вид суђења. Не критикуј туђе слабости, без обзира колико биле истакнуте, јер твоја критика има мотивацију агресивности. Не иде за тим да некоме помогне, већ да неко буде кажњен. Немој квалификовати и немој дискавлификовати друге особе. Све то развија осећај кривице, који се слаже слој по слој, док се не претвори у тврђаву. Можда ћете помислити да ћемо се претворити у зомбије, ако не радимо ово, и оно, ако стално живимо у страху од осећаја кривице. Ево формуле: у људима проналазите само оно што је добро и племенито, а остало препустите Богу. То вас чудаствено  растерећује од терета  задатака да преправљате свет. То је оно што ви можете чинити у садашњости. За оно што сте проживели у прошлости морате наћи другачије решење. Морате поверити своје осећаје кривице да би сте доживели растерећење од страха. Јер у корену осећаја  кривице увек лежи страх да ћемо доживети, прво осуду, а  затим казну. Страх од казне је у бити увек страх од смрти. Страх на почетку, страх на крају. Немате шта да изгубите. А добити можете много: слободу  ума и лепоту живљења.

www.psihologijastvaralastva.rs