Каже Иво Андрић, у својој песми Шта сањам и шта ми се догађа:
….Огромно небо и понор маштања,
а никог нема да ми руку дода.
Туђ ми је земаљски пут
и људско лице…..
Људско лице је заиста варљиво. Сваки човек је наиван који верује у оно што види очима, а не види душом. Стварност је вишеслојна и ништа не изгледа онако као што се манифестује на први поглед. То најочигледније доживљавамо кроз искуство са лицемерима.
Лицемери намерно, понекад свесно, а много чешће несвесно деформишу истину. На то увек треба обраћати пажњу. На крају крајева, лицемери имају природно право да пласирају лажне информације. У свету мултиваријантне, подељене одговорности, свако је одговоран за себе. Лицемери ће платити социјалну цену свога лицемерја, али и њихове жртве плаћају цену своје лакомислености.
Лицемери, у сваком тренутку мере смер кретања последица својих одговора. То раде и трезвени људи који нису лицемери. Па шта их разликује? Намера. Лицемери намеравају да побегну од своје одговорности, а одговорни људи намеравају да испрате своју одоворност до крајње реализације. Лицемери су неодговорни и страшљиви људи.
Између одговорних и лицемерних људи налазе се наивни људи. Они су често жртве лицемера. У својој лаковерности редовно долазе у позицију разочарења. Стварност се не да подмитити и преварити. Лицемере кажњава социјалном изолацијом, а наивне особе кажњава разочарањем и неуспехом.
Само су одговорне особе зреле личности. Одговорност је примереност реалности. Оне никад не прабацују личну одговорност на друге људе, природу и Бога. Лицемери мигоље као јегуље од једне недговорности до друге, и тако у недоглед. Наивне и зависне личности живе у сталној чежњи да неко други преузме на себе њихов терет одгогорности. У свету препуном лицемера наивни људи су осуђени на трајну фрустрацију.