Када би сви људи на Земљи радили за своје добро, а ни начију штету, на овој планети би био рај. Најчешће није тако, од памтивека. Зашто? Зато што људи константно промашују мету, од памтивека. Људи греше у својим перцепцијама и закључцима. Грешити значи промашити мету, однисно циљ својих жеља.

Врхунац бизарности људских заблуда била би грешка у процени, да ће бити мање ваздуха за дисање ако га сви неконтролисано и самовољно експлоатишу. Из тог сулудог закључка следи, по домино ефекту, да треба присилним путем смањити број људи који удишу ваздух.

То је фундаментални страх у категорији параноје. Из простора параноје рађају се сви људски грехови, односно промашаји у гађању и грађењу циљева у животу. Због тога се каже да је човек грешно биће. Свакидашњи човек не иде за логиком живота, него за логиком својих умних конструкција у форми страха, треме, панике, стрепње и непрекидног позадинског немира ума коме је Буда дао име дукха.

Узалуд моје и твоје и свачије искуство које нам показује да је количина бриге у животу диспропорционална свакодневној добробити коју нам живот нуди. На гробу једног човека хипохондра је записан епитаф – „Да ли сада видите да сам био у праву?“

Беше сугерисано: „Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни телом својим, у шта ћете се оденути Није ли душа претежнија од хране, и јело од одела.?
Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирају у житнице;. па Отац ваш небески храни их Нисте ли ви много претежнији од њих „?

Психолог Срећко Лазић