Све је променљиво па и наша љубав према облацима. Лети их волимо, а зими баш и не. Макар то важи за оне особе које су често у комуникацији са њима. Много људи никад не подигну главу према небу да их виде јер су погнути под теретом својих свакодневних мисли. За њих облаци постоје у магловитом сећању.
Облаци су симболи пролазности и непостојаности. Нека невидљива сила обликује њихову форму и правац кретања. Да ли су облаци срећни због тога или не? Можда су древни народи били у праву када су свим појавама приписивали људске особине и самобитну вољу. Ко каже да облак није интелигентно биће са сврхом и намером? Уосталом, облаци су деца воде, тог огромног бића планете Земље, а вода је много интелигентније биће, него што човечанство слути.
Облаци су и симболи људског идентитета. Сваки човек има свој идентитет и правац кретања кроз простор живота, као облак што плови простором неба. Углавном, људски живот сав стане у један идентитет, који се, у својој суштини не промени током живота. И, пролети као што и форма облака пролети небом испред нашег погледа. Добро је увек имати на уму будину опаску брзине пролазности. Живот људски пролети као пролећни облак на небу. Многи немају тај доживљај којом брзином лети сенка облака преко поља. Исто тако пролети један идентитет преко поља живота.
Нека невидљива сила вијори нашим идентитетима по простору живота, а нама се чини да знамо шта хоћемо, шта нећемо и куда ћемо. Добро је често подићи поглед опхрван теретом бриге и њиме помиловати понеки облак. Тако на тренутак изађемо из тамнице свога ума која одише мемлом бриге, безнађа и туге. Тако се суочимо са истином да је људски живот облак. И туга нестане, као облак.