Очекивање

 

У грчкој легенди, док је Одисеј годинама лутао морима, тражећи пут до дома, Пенелопа, његова жена, очекивала је, у истим тим годинама, његов повратак, да би била комплетно срећна. Легенда каже да га је дочекала и постала коначно срећна.

Ова легенда је прича о верности, али њене поуке су разноврсне. Прва поука је, по народној изреци, ко чека тај и дочека, да се чекање исплати. Постоје и друге поуке, које уствари припадају домену заблуда, на пример, срећа се може дочекати.

Да ли имају исто значење, стрпљење и чекање? Никако! Стрпљив човек је уствари, врло активан човек, који, изложен притиску животне силе, менталним, унутрашњим радом, одолева њеном разорном дејству и успева у томе. За разлику од стрпљења, чекање је пасиван процес. Да ли смо у стању стрпљења или у стању очекивања,  свако за себе може да просуди.

Очекивање, као ментална позиција настаје из идеје да ће неко други одрадити сценарио моје среће. Вероватно потиче из детињства, када се родила из искуства да су родитељи извори и ствараоци среће. Чувена бајка Успавана лепотица, сигурно још више фиксира у уму заблуду, да ће доћи, кад тад, неки принц и чаробним пољубцем среће распршити сан незнања.

Очекивање је заблуда, постојана као Хималаји. Морате се попети на врх своје заблуде да бисте видели какав је живот иза ње. Док чекамо, ништа се не дешава. Сваки човек ствара за себе, па био он родитељ, учитељ или премијер. Што пре то схватимо, има наде да нешто и створимо у животу.

Георгијус Гурђијев, чувени руски духовни учитељ је говорио да живот пулсира у ритму музичке октаве. Најпре има године раста и развоја. Затим дође период стварања и сазревања. Након тога долази фаза одмарања и убирања плодова свога рада. Последња фаза живота је опраштање и одлазак.

Са седам година полазимо у основну школу. Са четрнаест идемо у средњу. После двадесет прве и неке, завршавамо више школе. Са двадесет и осам, ми смо у личном бизнису. Са тридесет и пет, имамо или немамо породицу и потомство. Са четрдесет и две, ми смо плодни или неплодни ствараоци и професионалци. Са четрдесет девет година, и даље, ми имамо или немамо обиље које смо производили. Од педесете постајемо учитељи младим нараштајима или се полако спремамо за велики одлазак.

Чекање је дакле, свирање на једној жици харфе  док су друге струне живота покидане.