Простор

Простор између неба и земље је попут меха.

Изгледом празан, али ништа му не мањка.

Испуњава се пражњењем.

Лао Це

 

Када људе питамо шта им је најважније у животу, добијамо разноврсне одговоре, све у зависности од степена преокупираности неким, њима својственим вредности. Добијамо разне одговоре, од слободе, пара, породице, деце, хране…… а ретко ко наведе ваздух као пресудан услов живота, јер без њега човек може да живи тек нешто више од једног минута.

Међутим, постоји још пресуднији услов живљења, а то је простор. Без њега нема чак ни тела, а камо ли бића. Ретки су људи који доживљавају простор и да  свакодневно осећају његово постојање. Природа простора је јединствена и састављена је од празнине. Простор није само одсуство објеката. Он постоји и са њима и без њих.

Простор је опремљен интелигенцијом или боље речено простор и интелигенција су једно. Ако се питамо из чега настају објекти и сва разноврсна материја, једини разуман одговор је, из дубине простора. Простор је мајка свих живих и неживих бића. Сасвим је друго питање како материја настаје. Једини разуман одговор је, настаје вољом и намером простора. Само, остаје вечна непознаница како тај разуман простор, којом магијом, ништа претвара у нешто.

Научници  су сагледали структуру атома и видели да је његово тело састављено из 99% простора и 1% енергије и материје. Произилази да је простор доминантна природа материје, што је нормално, с обзиром да је он мајка целокупне материје. На субјективном плану, у најмању руку сви воле простор. Дивимо се бескрајном пространству природе и великим грађевинама и њиховим просторима. Када мислимо на слободу, најпре је асоцирамо са простором. Најтежа казна коју човек може да доживи је затварање у затвор, који подразумева сужени простор кретања.

Простор је наша примарна природа. Када се загледате у огледалу у зеницу ока свога, видите уствари празнину, која је делић несагледивог спољашњег простора. Не знам како ви, али ја када сам се још као дете загледао у зеницу ока свога, са језом и страхом сам осећао како ме тај простор зенице посматра и увлачи у своје дубине којим се не види крај.

Када мистици говоре да је празнина наша истинска природа, то није теоретисање. Зеница је око свеприсутног и непрегледног простора коме припадамо и нераскидива веза са телом универзума који се зове простор.