Психотерапија као дисциплина налази се у перманентној епистемолошкој кризи. С једне стране, претендује на научни статус кроз рандомизована контролисана испитивања и мета-анализе; са друге, њени практичари често раде у „мрачној комори“ где инпут, аутпут и механизми деловања остају непознати (Bohart & Tallman, 1999). Овај рад полази од контрадикције коју је дијалог јасно артикулисао: психотерапија тврди да негује душу (ψυχή), али истовремено не признаје душу као валидан онтолошки ентитет или је редукује на епифеномен неуронске активности.
Пијажеова (1970) класификација наука позиционира психотерапију у домен уметничких наука – дисциплина које интегришу субјективност и нормативитет, али које не производе номотетске законе. Ова позиција није недостатак, већ одраз суштине предмета: психотерапија ради са живим субјектом, не са објектом који се може потпуно објективизовати.
Овај рад представља критичку анализу и теоретску реконструкцију психотерапије засновану на дијалогу о њеном суштинском дефинисању. Кроз примену феноменолошког и онтолошког метода, рад развија парадигму Психотерапије чишћења свести (Psychotherapy of Consciousness Clearing – PCC), која преиспитује доминатне техничко-интервенционистичке моделе. Полазећи од дефиниције психотерапије као неговања душе, рад уводи кључне концепте: душа као субјекат, психички скотом као структурални испад у саморефлексији, и увид као једини валидан индикатор терапијског успеха. Аргументује се да психотерапија, како је тренутно институционализована, често представља насиље над душом управо због занемаривања ових суштинских карактеристика. Рад нуди кохерентан теоријски систем са јасним методолошким принципима и етичким импликацијама.
About The Author
