
У граматици време се разврстава на прошлост, садашњост и будућност. Међутим, у стварности, садашњост није категорија времена и није време. Садашњост је одређено стање бића. У односу на то стање бића, прошлост је време и будућност је време. Време је дистанца између два процеса или дистанца између два различита стања истог бића, која су настала у динамици бића.
У граматици ознака за биће је појам Субјекат, који се јавља у динамици као предикат и у форми као објекат. Дакле, субјекат јесте. Биће је субјекат у трајању. У србском језику, глад С је ознака за Субјекат. У свим србским речима, где постоји префикс С, као што су свемир, свет, свест, светлост, стваралац, ствар, страх, страст, смрт, глас С има функцију спајања два различита стања.
Свемир се манифестује у испољеном стању и неиспољеном стању, или имплицитном и експлицитном стању. И Субјекат као садржај Свемира може бити у имплицитном и експлицитном стању. Субјекат у експлицитном стању се појављује као процес, чин, радња у релацији са објектом. Из те спирале деловања Субјекта у објективној димензији живота настале су многе србске речи, горе набројане.
Међу свим тим речима, реч САДАШЊОСТ заузима важно место за разумевање људског бића. Етимолошки реч садашњост има корен САД. Глас С је ознака за субјекта, а глас Д ознака објекат, који је настао гласовном творбом гласа Т из речи ТВАР, у глас Д. Твар је објекат, материја, а Субјекат је нематерија. Спајање субјекта и објекта је садашњост, стање које се именује речју САД. Прошлост је претходно стање субјекта и објекта, а будућност је пројектовано спајање субјекта и објекта.
Садашњост је стање бића у коресподенцији са објектом. Довршено деловање субјекта на објекат је стање прошлости, а потенцијал деловања субјекта на објекат је стање будућности. Структура која посредује у тој коресподенцији субјекта и објекта је Ум. Ум је структура садржаја деловања субјекта у прошлости и будућности. Субјекат није ум и не може да се сведе на ум. Ум је поиспољена форма субјекта у физичком свету.
У психичком изражавању људи постоји ментално стање које се зове ДОСАДА. Досада је стање изостанка деловања субјекта у физичком свету, које се субјективно доживљава као непријатно стање инерције субјекта. Човек инстиктивно има потребу за стварањем. Ако је потреба за стварањем спутана динамиком ума, она производи деструкцију у природном изражавању бића.
Кришнамурти рече, ум је прошлост, мада може бити и будућност. У сваком случају, ум је производ времена, структура настала деловањем субјекта у коресподенцији са објектима физичког света. Ум одвојен од субјекта може да изводи мисаоне операције обраде информација, али оне не стварају ново стање, него утврђују старо стање ума, што се очитује у бројним психопатолошким стањима људи из чијег зачараног круга не могу да изађу.