Самоћа
Када родитељи дају име Моника своме женском детету, желе да истакну њену посебност и јединственост, јер монос на грчком значи, онај који је сам. Монаси су религиозне особе које се одвајају од свог религиозног удружења и одлазе на места без људи како би се интезивније посветли религиозној пракси. И у световном животу постоје људи који се одвајају од свога друштва да би се посветили некој, њима драгој стваралачкиј пракси.
Када се човек добровољно и свесно одваја од друштва коме припада, он постаје осамљен човек, монах. Он то ради због свог стваралачког изражавања, јер схвата да му друштвена комуникација одузима енергију и успорава креативно деловање.
Међутим, постоји један тип људи који су такође сами, са мало или без друштвених контаката иако живе међу људима. За њих кажемо да су усамљени људи. За разлику од осамљених људи, они живе изоловане животе против своје воље, иако су, парадосално, сами одговорни за социјалну изолацију.
Карл Јунг је разврстао све људе, по стилу комуникације на интроверте и екстроверте, на поунутрене и поиспољене особе. Тиме је хтео да нагласи да се овакви типови личности битно разликују по доминантној оријентацији у комуникацији. Интроверти су у редукованој комуникацији, а екстроверти у интезивнијем прожимању са другим људима.
Уствари, постоји спектар типова људи у социјалној комуникацији. Најнижи ниво комуникације имају особе са аутизмом. Најинтезивнији ниво комуникације имају егзибиционисти, особе које несвесно излажу своју интимност, без мере, пред другим људима. Између њих се налазе људи интроверти и екстроверти. У тој лепези комуникација налазе се и усамљени људи. Они живе међу људима али се осећају усамљеним, иако друштво не види њихову усамљеност.
Усамљени људи имају страх од комуникације са другим људима. У њима постоје емоционалне баријере које их спречавају да уђу у отворену комуникацију и дају свој допринос социјалној интеракцији. Друштвена изолација снижава креативни потенцијал човека. Нема стваралаштва без комуникације.
У библији, негде пише, ко има даће му се још, а ко нема, узеће му се и оно што има. Иако делује као космичка неправда, одузимање је спирала пропадања, трајан процес, који се не може зауставити, без воље усамљеног човека да прекине своју изолацију. Само доношењем револуционарне одлуке да се прекине усамљеност, може доћи до промене у личности и њеном повратку друштву.