СТИД

СТИД

Стид је осећање, или ако смо помодни, стид је емоција. Емоције су нагомилане мисли. Када имате много мисли у јединици времена то се претвара у ново агрегатно стање које се зове емоција.

Која мисао стоји иза осећања стида? Стид је идеја – ja не ваљам. На интимном плану хронично пулсира идеја – ја не ваљам. На социјалном плану, с времена на време, манифестује се емоција стида. Многи људи демонстрирају осећање стида у међуљудској интеракцији.

Стид је посебан стил емоционалне комуникације. Инфериорне особе се повлаче из комуникације и непрекидно шаљу поруке да  су неравноправни у релацији са саговорницима. Уместо да у односу изразе своје аутентично биће, у њима се по ко зна који пут повампири  инфериорно стање којим се представљају као немоћна бића. Стидљиви људи непрестано упоређују себе са другим са увек истим закључком –  ја сам немоћан.

Зашто настаје осећање стида? Настаје из примарне позиције инфериорности детета са чином рођења. Свако дете након рођења одмах осећа своју позицију немоћи и зависности. Ако родитељи немају сензибилитет за стање у којем се њихово дете налази, могу хронично одржавати осећај немоћи или га својим неопрезним поступцима још више појачавати.

Током развоја детета стид се тетовира на ткиву личности са сваким убодом поруке агенаса социјализације –  ти не ваљаш. На крају имамо графику стида у мозаику личности. Стидљивост је скоро ендогена појава. У својој сржи значи недостатак љубави према себи.

Процес сазревања личности не иде истом путањом као ток васпитања личности. Васпитање је социјални чин. Сазревање је индивидуални чин. Нема сазревања само кроз подстицај друштва. Сазревање је интимни чин доношења одлуке да сам ја креатор своје судбине, да нисам марионета у социјалним рукама. Да би се таква одлука донела човек мора извести револуционаран обрт у чину манифестовања љубави према себи.

Скоро сви јуре за потврдом друштва да су прихваћени, потврђени и вољени. На тај начин се ствара зависност, а зависност опет рађа осећање стида. Зреле личности доносе одлуку да су драгоцене саме себи и не живе од признања других људи. Зреле личности немају осећање стида. Могли бисмо чак рећи да је линија разграничења зрелих и незрелих личности имање или немање осећања стида у владању и понашању.