Веровали или не, постоји нешто заједничко за појмове ужас и уживање. Заједнички је процес уживљавања. Да би смо прецизно разумели појаву уживања и ужаса, морамо пре тога разумети суштину уживљавања.
Уживљавање, као што сама реч каже уживети се, значи унети се потпуно у неко стање или процес. И заиста, врло често, уживљавање је начин побољшања квалитета живота. Међутим, опет врло често уживљавање у неке негативне појаве и стања може да упропасти животе људи.
Дакле, морамо поступати врло опрезно са током сопственог уживљавања у свет око себе. Другим речима, морамо увек бити свесни када нас уживљавање узноси спиралом развоја, а када нас може одвући у поноре пораза.
Веровали или не, и уживање нас може одвести спиралом пропадања у пораз и бесмисао. Уствари, постоји у сваком друштву ове пленете једна идеологија која својом философијом и системом вредности води људе у бесмисао и деструкцију. То је философија хедонизма. Парадигма хедонизма је инсистирање и форсирање уживања без контраста, односно без супротности.
Хедонизам представља једну врсту силовања реалности или лепше речено неуважавања стварности. Најбоље се разуме кроз исказе, да само гладан човек може да ужива у јелу или, да само уморан човек може да ужива у одмарању, као што само неиспаван човек може да ужива у спавању.
Хедонисти форсирају уживање без инвестиције себе у стваралаштво. Свако уживање које није праћено порманентним стваралаштвом је стаза страдања. Али, хедонисти, чак и када потпуно схвате ову истину, понашају се као и Лала у вицу – “Е, сад нећу ни како ја оћу “.
Чак ни радохолизам као форма уживања није здрав однос према реалности. Живот је ритам. Живот као целину чине активност и њена супротност, пасивност. Другим речима, уживање је функционално и неопходно, али само кад је у ритму праћено стваралаштвом.
Зато, ако желимо радост у животу морамо се одрећи философије хедонизма и заветовати се на философију стваралаштва. Одбаците све философије и идеологије и држите се личног стваралаштва као једине здраве праксе живота.