Нема теме о којој се више прича као о љубави. Свако људско биће објективној реалности придаје неко своје лично значење па реалност увек постаје субјективна. Зато се каже, колико људи, толико ћуди. Иако постоји објективна, космичка љубав, људи је кроз пристрасно деловање претварају у субјективни чин. Једино што им је заједничко је преокупираност темом љубави.
Сви ће се сложити са тврдњом да постоји права и лажна љубав, мада су ови појмови врло релативни. Зато се већина слаже са открићем да постоји условна и безусловна љубав. Људима се чини да ће живети квалитетнији живот ако се руководе принципима условности и безусловности у љубавној комуникацији. Међутим, и поред тога, љубави мањка у међуљудским односима.
Лако је рећи, ја ћу емитовати око себе само безусловну љубав. Тај завет се одмах разбије на првом искушењу љубоморе и зависти. Као у причи Баш челик, семе љубав је закључано иза многих слојева личног незадовољства, зависти и љубоморе.
Ми смо допутовали у овај свет да откријемо љубав, али не у свету, него у себи. Међутим, родили смо се погубном заблудом да се љубав тражи око себе, а не у себи, па се трагање претвара у бесомучно надање. То је узалудно надање као потрага за сопственим дисањем у туђим плућима. Пошто не налазе дах љубави у себи, људи присиљавају друге на љубав.
Присила љубави је невешто маскирана агресивност, јер насиље управо настаје кад на силу својих захтева терамо друге на љубав. Условна љубав, ја ћу те волети, ако ти волиш мене, уствари је насиље или агресивност. Чак и партнерски однос, ја волим тебе, зато што ти волиш мене је потенцијално агресиван однос, јер је изграђен на темељу условности.
Једина права љубав је безинтересна љубав. У овом појму је садржана права дефиниција љубави. Све што чинимо на добробит свога окружења, а да нисмо вођени личним интересом је љубав. Ако зрачимо безинтересним мислима, мотивима, емоцијама и акцијама, ми смо бића љубави.
Једини непријатељ човечанства је страх. Страх је сенка љубави, односно показатељ њеног одсуства. Љубав је као сунце. Када увече потоне на западу, сигурно израња на истоку. Против страха се не вреди борити. Треба да се оријентишемо ка истоку љубави, и угледаћемо је.