Страх животу каља образ често;
слабостима смо земљи привезани
Његош
Ум је човеку, врло често, велики непријатељ, иако се увек чини као пријатељ. То значи, уместо да нам увек ствара пријатности, што и јесте улога пријатеља, нема дана када се не суочимо са чињеницом да нам производи непријатности.
Пре свега, природа ума, већини људи није позната. Не знају одакле се и како ствара ум. Уствари, људи не знају ни шта је ум. Ако би замолили стручњаке да дефинишу ум, покушали би да га опишу неким заплетеним речима пуним недоумица и нејасноћа. Ум се не проучава на факултетима за психологију. Узгред, ни душа није предмет изучавања на катедрама за психологију, иако се по њој ова наука назива.
Ум је скуп свих информација у једном простору. Састоји се од садржаја добијених путем чула, производа насталих дејством ума и умних операција. Ум настаје повезивањем информација из телесних чула са информацијама душе. Информације душе настају кроз активирање маште, а информације из чула долазе из физичког простора. Сабирањем информација настаје енергетски феномен који називамо УМ. Основна одлика ума је сабирање мисли. Друга особина ума је повезивање. Све информације или мисли су повезане једна с другом, а медијум који их спаја је простор душе.
У бескрајној мрежи повезаних мисли, повезане су такође идеје опасности и страха. Просто речено, скоро сви људи, услед тог повезивања, изједначавају идеју страха и опасности, иако су то потпуно различите појаве. Страх није ни приближно исто што и опасност. Страх је умна појава, а опасност је физичка појава. Страх спречава прилагођавање човека физичком свету, а опасност угрожава његов опстанак у таквој реалности.
Буда, а сигурно не само он, говори да је незнање једини грех. Из њега извире свака врста опасности и страдања. Због лажног знања и самољубља многи тзв. ауторитети убеђују људе да је страх функционална ментална појава која помаже опстанак. Таквом сугестијом производе код људи помиреност са животом у страху, и блокирају суочавање људи са опасностима у животу.
Није нормално живети у страху, иако статистички убедљива већина људи на Планети живи у хроничном страху. Нормално је бити свестан опасности разних врста, као што су земљотреси, пожари, поплаве и ратови, јер оне су реалност. Међутим, у ситуацијама опасности нема страха. Страх постоји пре него што се опасност манифестује, и после, када опасност прође, што се стручно назива, посттрауматски синдром.
Страх, није објективна појава. Страх је субјективна појава и психички феномен. Страх настаје из замишљања опасних догађаја, па је, према томе производ маште. Најбољи пример је понашање особа које болују од хипохондрије, страха од болести. На гробу типичног хипохондра пише епитаф – ‘Јесам ли вам рекао да сам управу!’ Страх је једна од варијанти стваралачког замишљања, као примарног механизма ума. Чувена изрека из библије, Тражи и наћи ћеш, куцај и отвориће ти се, на жалост, односи се и на страх, као менталну представу.
Страх омета функционално реаговање на опасност. Народна мудрост је то преточила у пословицу, кукавица умире сто пута у једном дану, а јунак само једном у животу.
Механизам за реаговање на опасност није страх, него опрезност. Опрезност је будност или пажња душе, бића које управља доживљајима у себи и догађајима око себе. Зато, ако живимо у страху, сасвим је извесно да ћемо страдати од онога чега се плашимо. Ако живимо пажљиво и креативно, опасности нас заобилазе јер их нисмо својим страхом позвали у госте.
About The Author
