ПРЉАВШТИНА НА ЛИЦУ ДУШЕ
Људи не пате зато што су сломљени — већ зато што не виде где су изгубили себе
Размишљања о томе шта заправо јесте психотерапија
Постоји стара грчка реч – θεραπεία – која је некада значила нешто сасвим једноставно: неговање. Старање. Одржавање. Исту реч користили су за бригу о болесном телу, за одржавање ватре у храму, за чување башти. Нигде у том изворном значењу нема ни трага од поправљања, интервенисања, нити од експерта који зна боље од вас шта вам је потребно.
Онда је дошло двадесето столеће, са својим лабораторијама и протоколима, и реч је добила нову судбину. Психотерапија је постала наука. Или барем – нешто што жели да буде наука.
И ту је почео парадокс.
Замислите некога ко тврди да негује ваше лице, а истовремено оспорава да лице уопште постоји. Или га признаје, али само као скуп молекула без нарочитог значења. Управо то ради велики део савремене психотерапије са оним чему је назив дала: са душом.
Психа – душа. Терапија – неговање.
Неговање душе.
А душа је, у многим савременим приступима, или сувишна реч за оно што раде неурони, или романтична заблуда коју ваља заменити прецизнијим термином. Тако се дешава да дисциплина изгуби из вида управо онај предмет чији назив носи у свом имену.
Шта је онда душа, ако не желимо ни да је сведемо на хемију нити да је завијемо у мистику?
Постоји један одговор који је у исти мах веома стар и изненађујуће прецизан: душа је субјекат. Не ствар коју поседујете, не осећање које понекад имате – него оно “из чега” гледате на свет. Онај центар из ког се рађа свако ваше искуство, свака мисао, свака одлука.
Граматика то зна, иако је не питамо. У свакој реченици постоји субјекат – онај ко делује – и постоји објекат – оно над чим се делује. Душа је увек субјекат. Никада обкекат. И у томе лежи кључ за разумевање зашто толико психотерапије, упркос доброј намери, промашује циљ.
Јер чим почнете да третирате душу као објекат – нешто што ћете поправити, преструктуирати, рекондиционирати – починили сте грешку на самом почетку. Не можете кројити одело некоме ко није присутан у просторији.
Постоји у офталмологији термин “скотом” – слепа мрља у видном пољу. Оно занимљиво код скотома јесте да га не доживљавате као тaму или празнину. Доживљавате га као нормалност. Мозак, у своjoj вештини, попуни рупу и ви настављате да гледате, не знајући да нешто не видите.
Нешто слично дешава се у унутрашњем животу.
Постоје места у нама на кojимa не видимо – а не знамо да не видимо. Нису то потиснуте успомене из детињства, нити скривене жеље. Речи се ради о нечем суптилнијем: о начину на који је наш поглед на себе сам себи непрозиран. О дијалогу са блиском особом кojи смо никада нисмо завршили и кojи у нама и даље траје, немо и недовршено. О уверењу за кoje смо толико сигурни да нам никад не пада на памет да га преиспитамо.
Психички скотом није оно чега се сећате, него оно чега се – из особитог разлога – не сећате, а да то и не приметите.
Сада замислите другу особу – психотерапеута. Шта је његов задатак?
Ако је душа субјекат, ако је проблем у слепим мрљама унутрашњег вида, онда терапеут не може бити онaj ко вам “говори” шта не видите. Јер ако вам неко каже где је ваш скотом, то није исто што и да сте га сами угледали. Разлика је огромна.
Постоји тренутак – зову га “инсајт” или “увид” – у ком нешто одједном “видите”. Не разумете интелектуално. Не прихватате логички. Него “видите”, изнутра, непосредно, онако као што видите да је небо плаво. Нема сумње, нема потребе за даљим убеђивањем. Ствар је очигледна и питате се зашто то нисте видели раније.
Тај тренутак не може се произвести споља. Може се само – дочекати. Створити простор у ком је могућ.
И то је – у свом суштинском облику – посао психотерапеута: чување простора у ком увид може да се догоди.
Звучи мање него штo бисмо желели, зар не? Очекујемо некога ко ће имати одговоре. Ко ће нам рећи где смо погрешили и шта треба да урадимо. Ко ће – ако ништа друго – бити довољно паметан да реши оно шта ми сами нисмо успели.
Али управо ту лежи замка.
Свака психотерапија која производи промену тако штo заобилази ваше сопствено виђење – тако штa вас убеди, или услови, или охрабри да се понашате другачије иако сте изнутра исти – такова терапија је, у извесном смислу, насиље. Благо насиље, добронамерно насиље, можда корисно насиље – али насиље над нечим суштинским.
Јер ви сте остали исти. Само сте научили нови образац. А скотом – слепа мрља – и даље је ту, можда сада добро скривена испод новог понашања.
Чишћење лица добра је аналогија за оно о чему говоримо.
Прљавштина на лицу не мења лице. Она га прекрива. И чишћење не производи ново лице – оно враћа оно кoje је одувек постојало испод. Природно стање није циљ ка ком идемо него оно из ког смо кренули, и ком се враћамо.
Тако и са душом. Циљ психотерапије, у овом виђењу, није изградња новог ја. Није нова личност, нова уверења, нови обрасци реаговања. Циљ је – јасноћа. Враћање на оно штo смо пре него штo су се скупиле слојеви скотома. Пре него шта смо почели да живимо кроз интерпретације уместо кроз непосредно искуство.
Постоји у свему овоме нешто необично скромно и у исти мах веома захтевно.
Скромно, јер терапеут не мора да зна одговор. Не мора да буде паметнији од вас. Не мора да има технику за сваки проблем. Мора да буде довољно мирaн да не уноси своје замућење у простор вашег тражења.
Захтевно, јер то значи да мора бити сам јасан. Да мора живети оно шta проповеда. Да га сопствени скотоми не смеју наводити да ствара скотоме у другима.
Старо правило: лекар, излечи прво себе.
Данашња психотерапија је огромна индустрија. Постоје стотине праваца, хиљаде техника, деценијама накупљени протоколи. Мери се ефикасност, упоређују приступи, трагају за доказима. И у томе постоји вредност коју не треба одбацити.
Али понекад, у свoj тoj вреви, нешто се изгуби. Нешто суштинско. Онај тихи простор у ком се неко посвети другоме, не да га поправи, него да буде присутан док он сам открива себе.
Психотерапија кoja не води ка увиду – није психотерапија. Она је психотехника: вешто руковање механизмима, без додира са оним живим, субјектним, у средишту човека.
Не зна се одакле долазе скотоми. Живот их ствара: рана разочарења, недовршени сусрети, речи кoje нам нису речене, или су речене у погрешно доба. Накупљају се полако, неопажено, попут слојева прашине на слици кojoj не прилазимо годинама.
И онда неки дан, нешто вас потресе, и сликa постане видљива у светлу новог угла.
Тај тренутак је оно ради чега вреди стрпљиво седети. Са другим човеком, у простору кojи не суди и не жури. У тишини из кoje, понекад, нешто постане видљиво.
То је, у свом изворном, скромном и свемоћном облику – неговање душе.
About The Author
