Савремена психологија суочена је са дубоком и наизглед нерешивом фрагментацијом. Овај рад полази од дијагнозе да криза психологије није последица недостатка емпиријских података, већ фундаменталне категоријалне грешке: мешања логичких нивоа знања, где се поједине психолошке школе (врсте) погрешно постављају као да су сама психологија (род). Овај рад, заснован на формално-логичкој метахијерархији система знања, предлаже радикалну, нередуктивну реконструкцију саме основе психологије као науке.
Централна теза рада је да онтолошки предмет психологије не може бити ни метафизички појам „психе“, нити редукционистички сведен на понашање или неуронске процесе. Уместо тога, предмет се дефинише као субјекат, схваћен као реални, нередуктивни континуум у коме се имплицитна структура психичког (I) и њена експлицитна манифестација (E) међусобно условљавају кроз трансформационе процесе (T). На основу ове тријаде I–T–E, рад развија целовит формални систем.
Систем је структуриран у неколико кључних фаза: (1) формулисање десет универзалних принципа психологије; (2) постављање аксиоматског система од десет аксиома (A1–A10) који дефинишу нужне услове постојања субјекта и психичког; (3) логичко извођење тринаест теорема (T1–T13) које експлицирају нужне последице система, укључујући немогућност директне датости психе, нужност комплементарности теорија и, крунски, теорему о јединству психологије заснованом на јединству предмета, а не теорије.
Рад даље преводи овај формални оквир у конкретан научни програм. Редефинише мерење, објективност и експеримент у складу са нередуктивним моделом, предлаже скуп операционализованих варијабли (кохерентност, латенција трансформације, рефлексивна тачност итд.) и из њих изводи конкретне експерименталне дизајне. Коначно, предлаже се и теоријска основа за Инструмент за интегративно мерење субјекта (IIMS) – модуларни алат који би омогућио да се степен интеграције и структура субјекта квантификују, чиме се модел отвара за емпиријску проверу и практичну примену.
Главни допринос рада је понуђена архитектура за психологију као реконструктивно-генеративну науку, која омогућава да се све постојеће теорије сагледају не као конкурентске истине, већ као комплементарне, парцијалне пројекције јединственог онтолошког предмета – субјекта. Тиме се не нуди још једна „школа“, већ формални и онтолошки темељ за психологију као истински јединствену, али нередуктивну науку.
About The Author
