Разводи
Постоји једна модерна поскочица, статистика, наша дика, што пожелиш, то и наслика. Треба се чувати генерализација, јер оне заводе људе у заблуде и илузије. Ипак, уопштавања могу бити корисна као полазна тачка за акцију. Узалуд нам сва промишљања, о било чему, о било ком друштвеном или природном феномену, ако из њих не произилази акција која мења нежељено стање или која не умножава жељено стање.
Статистике кажу да је број развода брака у огромном порасту. Такав друштвени тренд није ни добар ни лош, јер развод је некад добар, а некад лош. Кад се нека појава дешава, то значи да је достигла тачку неминовности. Неминовност је привилигија интелигенције живота која је изнад појединачне памети. Мушкарци и жене се удружују са пуно наде и очекивања, а живот покаже да су то биле само пусте жеље.
Зашто настају брачни разводи? Јавно мнење верује да је број разлога скоро идентичан броју развода, али ја верујем да се ипак може извршити одређена генерализација која обухвата већину развода. Многи мисле да је главни и најчешћи узрок развода сексуална неусклађеност између мушкараца и жена. Ја не верујем да је то разлог. Добар или лош секс међу партнерима је само симптом квалитета духовног односа.
Духован однос је најсуБтилније стање односа које додирује најдубље квалитете бића, интелигенција, свест, вера, љубав, примарне жеље и намере, визије, морал… Људи се не разликују само по висини, маси и социјалном статусу. Пре свега разликују се по духовним покретачима свога бића, по степену интелигенције, по интезитету своје свести, броју и ширини својих визија, специфичној маси своје душе, степену одговорности за друга бића, капацитету љубави за живот….
Идеалан однос је као однос кључа и браве. Познато је да је добра брава само она коју откључава само један кључ, као што је добар кључ који отвара само једну браву. То је подударност у свету физике и механике. Таква подударност је ретка у свету метафизике или духовности. Зашто? Управо због постојећих духовних покретача. Многи партнери егзистирају само на периферији свога бића, хронично удаљени од извора живота.
Стална удаљеност од центра бића ствара пре свега недостатак љубави према себи, који се као епидемија преноси на друге и тако се ствара круг мрзовоље у односу. Партнери прво не воле себе па не могу волети ни друге. Каже се да је немогуће исказати љубав према особи која сама себе не воли, ма колико вешти били љубавници и ма колико се трудили.
Шта да се онда ради? Да ли је развод решење? Искуство показује да најчешће није. У психологији је забележен феномен који се зове закон партнерства. Када се разведу, партнери као по судбини, пронађу исте или сличне карактере од којих су побегли. Баш због тог примарног узрока недостатка љубави према себи, партнерски однос никад не би требао да склизне испод нивоа који одликује однос домаћина и госта.
То је формула за неговање добрих партнерских односа, однос домаћина и госта. Добар домаћин увек задржава оптимум људскости према госту, без обзира на његов карактер, говор и манире. Чак и кад се не слажу међусобно, задржавају тон уљудности и пристојности. У брачним односима влада претерана идентификација са партнером, позната као посесивност. Пошто партнера доживљава као део себе, партнер који не воли себе не воли ни онога ко је део њега. Зато Халил Џубран у својој поеми пева, муж и жена треба да пију исто вино, али не из једне чаше.
www.psihologijastvaralastva.wordpress.com