Памћење и сећање су појмови који нису синоними, иако, на први поглед, рекло би се да означавају исту област умних потенцијала. Оба ментална процеса односе се на област прошлости, односно на информације које су архивиране у субстанцу ума. Међутим, памћење је активан процес складиштења нових података у базу података, а најчешће се манифестује у форми понављања информација.
Сећање је процес извлачења већ архивираних података из базе података. Сећање може бити краткорочно, средњерочно и дугорочно. Већина људи оперише са краткорочним сећањем. Другим речима, свесни су догађаја и доживљаја записаних на временској линији који се мере сатима и данима, а ређе недељама и месецима.
Средњерочно сећање се односи на информације са временске траке мерене месецима и годинама. Дугорочно сећање се односи на податке из далеке прошлости која се мери деценијама. Људи имају издиференциране способности сећања. Већина се не сећа догађаја и доживљаја који су се десили пре треће године, иако се они налазе у структури сваког ума.
Одсуство сећања се зове заборављање. Када свест не може да контактира догађаје и доживљаје из прошлости, то се зове заборављање. У суштини заборав је форма патологије ума. Није уврштен у нозологију патологије само због статистичких разлога, јер већина људи пати од заборава.
На супротној страни од заборава налази се фотографско сећање у коме су присутне све информације из прошлости. Људи са фотографским памћењем и сећањем су модели здравог функционисања ума. Ако могу они, могли би сви људи. Шта узрокује заборављање? Узрокују телесне и емоционалне повреде и трауме. Заборављање је процес одузимања дела стваралачке, интелектуалне енергије која се веже за трауматичне догађаје и доживљаје у прошлости. Зато заборављање умањује интелектуалне процесе.
Чишћење траума и заборава, уствари је ослобађања интелектуалних потенцијала. У сваком људском бићу постоји природан дар враћања свести у прошлост која је контаминирана траумама и повредама. Није неизоставно ни претежно прошлост изграђена од траума, стресова и повреда. Неки људи имају лоша животна искуства, неки мало боља. За претпоставити је да има појединаца који током живота нису доживљавали трауме. Вероватно такве особе имају способност фотографског памћења.
Којим инструментом човек контактира прошлост? Инструмент евоцирања успомена је увек пажња. Другим речима, пажња је инструмент интелигенције, аналогно зрацима Сунца који су инструменти Сунца. Као што сви зраци Сунца имају назив светлост, тако сви зраци пажње имају назив интелигенција. Зраци пажње у процесу враћања у прошлост ударају у препреке које блокирају сећање. Препреке су закључани бол, рупе у меморији, обавијене јединицама пажње да се бол не би реактивирао.
Међутим, заробљена пажња, значи мање интелигенције у садашњем и будућем деловању и стварању. Искуство показује, ко не проживи догађаје у форми траума, и доживљаје у форми бола, осуђен је на трајан застој у стваралаштву. Већина људи верује у црну магију, моћ негативних мисли и намера других људи да прекомпонују нечију судбину у неуспех или пропаст. Георгијус Гурђијев је тврдио да може снагом својих мисли да убије бика на удаљенисти од десет километара, и да успава слона за десет минута. Можда има таквих магова.
Ипак, највећи маг наших судбина је непроживљена прошлост. Она убија и успављује нашу судбину. Треба извући болна сећања на површину свести. Кад се суочимо са њима, она се распрше пред нашом свешћу, као мрак у додиру са светлом дана. Заборав је тама ума. Као што нас у физичком свету, у мраку вребају бројне опасности, исто тако нас у мраку ума вребају опасности у виду менталних ставова, предрасуда, заблуда и емоционалних турбуленција. То су истински демони који ствараоцу одузимају енергију и радост стварања.