Природа није блага.
Њој су све ствари попут сламнате лутке.
Мудрац није благ.
Он поступа с људима као са сламнатим луткама.
Лао Це
Не можемо ући у стање непомућеног мира ако се не учврстимо у стању безазлености. Анђео је симбол безазлености у религији, а дете у свакодневном животу. Исус је подигао дете у руке, будућег светог Игњатија, као пример безазлености која води сваког човека у царство небеско, односно у простор бића у коме влада непомућени мир.
Ми не знамо какве су све особине анђела, али сви знамо какве особине одликују децу. Поред безазлености, деца су радознала бића, пре свега. Осим тога, она су одушевљена бића јер све што раде, чине са љубављу без остатка оклевања. И када немају довољно средстава за стварање, она покрену своју машту и у њој, као у лабораторији, започињу процесе стварања. Деца воле да маштају. Тај процес стварања и комбиновања маште и стварности називамо игра.
Игра је неодвојиви део света детињства. Међутим, како одрастају, људи се све мање играју. На основу тога можемо закључити да су све мање радознали, све више разочарани, пошто нису одушевљени, и све мање маштају, чим се не играју. Сценаристи, режисери и глумци су сачували детињство у себи па се још играју и забављају публику широм света, која је заборавила да се игра.
Уметничко стварање је одраз разиграног духа ствараоца. Уметници су деца која се играју стварности. Њихова мотивација потиче из радозналости, маште и љубави која није увенула, упркос годинама и пролазности. Игра је веза са детињством али и са Извором који лежи у несагледивим дубинама сваког бића. Ко не уме да се игра, он је прекинуо везу са Извором, чиме је себе осудио на лагано умирање.
Игра тела зове се плес. Игра ума зове се шала. Игра душе зове се стварање. Творац је највећи играч. Захваљујући њему, сви смо ми играчи у овом животу. Наравно да у позоришту живота има много статиста, али и та улога је нека врста игре. Живот је у суштини игра.
Многи су неуспешно настојали да виде Бога, иако се Он свакодневно испољава у плесу енергија и облика живота. Можда би смо принципом игре могли објаснити вечни парадокс философија и религија монизма и дуализма. Парадокс је у сукобу добра и зла, Бога и Ђавола. Ако је Бог оличење добра и Господар свемира, зашто дозвољава сва та дивљања Ђавола на Планети? Ипак, Творац је Господар свемира. Он се само игра игара добра и зла.
Бог је ипак добро биће. За сваки случај, за све оне који не желе да учествују у игри живота инсталирао је у њих слободну вољу да буду статисти или да изађу из игре и чак напусте игру живота.
About The Author
