Постоје људи који читав живот проведу као путници у густој магли. Ходају, журе, нешто траже, нешто граде, нешто купују, некоме завиде, од некога беже — а никада истински не застану да се запитају: шта је то што заиста управља мојим животом?
Не чује се тај глас лако. Потиснут је буком света.
Свет воли успаване људе. Људе који верују да ће једног дана све само од себе доћи на своје место. Зато многи живе на чудној, тихој анестезији коју зову нада. Ујутру устају са истим умором, носе исте страхове, понављају исте дане, али негде дубоко у себи шапућу: „Биће боље.“
И године пролазе.
Нада уме да буде нежна као мајчина рука, али и опасна као успаванка над човеком који заборавља да живи. Јер није довољно чекати светлост — човек мора и сам постати пламен.
Други се скривају у имитацији. Облаче туђе жеље, говоре туђим речима, сањају снове које им је неко други убацио у главу. Свет их учи шта треба волети, чему се дивити, шта је успех, шта је лепота, шта је „нормалан живот“. И тако, мало-помало, човек престане да буде човек и постане одраз туђих очекивања.
Најстрашније је што већина то никада не примети.
Као глумци у представи без краја, људи носе маске толико дуго да забораве сопствено лице.
А онда долази и трећи опијум — хедонизам. Савремени свет претворио је уживање у нову религију. Све мора бити лако, брзо, удобно и пријатно. Бол постаје непожељан, напор сувишан, тишина неподношљива.
Али живот има своју древну мудрост коју човек не може преварити.
Само уморан човек истински разуме одмор. Само гладан уме да осети пуноћу хлеба. Само онај ко је прошао кроз таму уме да препозна светлост.
Без стварања, уживање се претвара у празнину.
Зато су некада мудри људи одлазили од света да би пронашли себе. Не зато што су мрзели живот, већ зато што су желели да га виде без магле. Тако је и млади принц Сидарта, окружен богатством, схватио да човек може имати све, а ипак бити дубоко несрећан. Напустио је дворце да би пронашао истину, а када се пробудио из сна људских илузија, свет га је назвао Буда.
Можда је највећа човекова трагедија то што читав живот покушава да промени околности, а никада не покуша да разуме сопствени систем вредности.
Јер управо он, невидљив и тих, управља свим нашим изборима.
Он одређује кога волимо, чега се бојимо, за чим трчимо и од чега бежимо. Као невидљиви механизам испод површине свести, вредносни систем усмерава читаву судбину човека.
Неко читав живот вреднује сигурност, па никада не скупи храброст да живи. Неко вреднује туђе мишљење више од сопствене душе, па постаје заробљеник похвале. Неко се толико веже за успех, новац, идеале или љубав, да га управо та везаност полако уништава.
Јер све чему човек слепо служи временом постаје његов господар.
Истинска љубав није грч. Није страх од губитка. Није очајничко држање за пролазне ствари. Претерана везаност личи на љубав, али у њеној дубини често живи страх — а страх временом постаје агресија, према другима или према самом себи.
Зато је најважнији посао у животу — упознати себе.
Видети шта је то чему придајемо највећу вредност.
Јер човек није оно што говори. Ни оно што показује свету. Човек је оно чему се у тишини клања.
А када постанемо свесни свог унутрашњег света, тада почиње истинска слобода. Тада више не живимо механички. Не корачамо туђим путевима. Не гута нас бука масе.
Тада живот престаје да буде преживљавање и постаје стваралаштво.
И можда је управо то смисао људског постојања — да кроз све падове, заблуде, везаности и страхове човек једног дана коначно отвори очи и угледа сопствену душу без магле.
Као путник који је после дугог лутања најзад стигао кући.
About The Author
