ПРИЈАТЕЉ

 

Понекад сасвим заборављамш

шта је пријатељство.

Бесвестан и растројен, свуда расипам

нездраву енергију.

Моја повест исказује се на разне начине:

бајка, прљава шала, ратовање, душевна празнина.

Поделите моју заборавност са било којим бројем,

остаће велика.

Ти нејасни, мрачни наговештаји које следим,

јесу ли део некаквог плана?

Пријатељи, будите опрезни.

Не прилазите ми из радозналости, или саосећања.

     Не знам где је први пут забележана спознаја и изјава – сачувај ме боже од пријатеља, од непријатеља ћу се и сам сачувати. Древни учитељ је сугерисао особама у заблуди да воле непријатеље своје, ако хоће да изађу из хроничног сукоба са својим окружењем. Не можеш живети без пријатеља,  уврежени је став јавног мнења данашњице. Па то је да човек упадне у шизофренију.  Поставља се питање шта је пријатељство и који је његов смисао.

     У неком друштву, као у сваком друштву, живео је локални мудрац, кога су сви поштовали, или скоро сви. Он је имао свога опонента, који је константно критиковао његово учење.  И, тај непријатељ је, изненада  преминуо. Локални мудрац је, на ту вест, засузио са тугом. Сви су га питали зашто плаче, кад је његов противник коначно престао да му прави непријатности. Учитељ је одговорио  да је то његов једини истински пријатељ, а сви остали који му тапшу и диве ми се, уствари су декларативни, или кобојаги, пријатељи.

     Ово је матрица смисла пријатељства. Просто речено, пријатељи су стимулатори човекове сујете, гордости и охолости. У библији негде пише да је гордост смртни грех, односно, извор људског невидљивог страдања. Ако вам неко тетоши сујету и гордост, он је ваш, дугорочно гледано, неоријатељ, без обзира коликом милином милује ваше срце у датом тренутку.

     И зато, чувајте се ваших пријатеља. Они вас заводе у страдање, пре или после. Од непријатеља ћете се лако сачувати. Кад их видите са исуканим мачевима, намргођеним погледима и евидентним намерама, ви сте аутоматски спремни да се браните и одбраните, јер превентива је спасоносна.

     Можда је зато Чарлс Бернер, један духовни учитељ из друге половине двадесетог века изјавио парадоксалну мисао  –  људи су зли, зато што су добри.