
Питање свести представља један од најдубљих и најтрајнијих проблема западне мисли. Упркос изузетном напретку неуронауке, когнитивне психологије и филозофије ума у протеклих пола века, свест остаје феномен који измиче редуктивним објашњењима. Дејвид Чалмерс је ову ситуацију формулисао као „тешки проблем свести“ (hard problem of consciousness): чак и када у потпуности објаснимо све неуронске корелате свести, остаје необјашњено зашто и како ти процеси производе субјективни, квалитативни доживљај.
Разлог неухватљивости свести није у сложености феномена, већ у погрешно постављеном онтолошком оквиру. И материјализам (који своди свест на материју) и дуализам (који их раздваја) деле заједничку претпоставку: да су свест и материја две различите ствари чији однос треба објаснити. Овај рад нуди трећи пут: свест није ствар (супстанца), већ простор – онтолошки услов могућности сваке манифестације.
Несвест се редефинише не као садржински богат домен (Фројд, Јунг), већ као одсуство интелигентне динамике у простору свести – стање механичког, рефлексног и репродуктивног функционисања.