Питање односа човека и бића једно је од најстаријих и најдубљих филозофских питања. У платонизму се оно решава кроз појам партиципације (methexis) – чулне ствари учествују у идејама, али нису идентичне с њима. У хришћанској мисли, створења учествују у Божјем бићу, али нису идентична с Богом. У модерној филозофији, овај однос је често занемарен или сведен на епистемолошке категорије.
Овај рад предлаже схватање партиципације које је истовремено и онтолошко и динамичко. Човек не учествује у бићу тако што би био његов део (што би водило пантеизму) нити тако што би био одвојен од њега (што би водило дуализму). Уместо тога, човек јесте биће на специфичан начин – као интелигентно трајање које се манифестује кроз ум и тело.
Другим речима, биће није нешто спољашње чему човек тежи или у чему учествује. Биће је начин постојања самог човека, али не у смислу да је човек скуп бића, већ у смислу да је човек начин бивствовања. Ово схватање блиско је Хајдегеровом поимању човека као ту-битка (Dasein), али се разликује у томе што овде биће није везано искључиво за људски начин постојања, већ представља универзални онтолошки принцип.
Човек је, дакле, специфична конфигурација бића. Као што се интелигенција манифестује кроз простор и време, тако се и биће манифестује кроз човека на начин који је истовремено и општи (јер је биће једно) и појединачни (јер је сваки човек непоновљива манифестација).
About The Author
