АУТИЗАМ

Аутизам као тешкоћа у „превођењу“ унутрашњег света у спољашње понашање: Једно ново објашњење за родитеље и педагоге

Укратко о чему се ради

Савремена психологија и медицина дефинишу аутизам набрајањем онога што дете или одрасла особа (не) ради: тешкоће у комуникацији, избегавање погледа, понављање истих радњи, необична интересовања. Иако су ови описи тачни, они нам не говоре шта је суштина аутизма – шта се то заправо дешава унутар особе због чега настају таква понашања.

У овом тексту нудимо другачије објашњење. Оно почива на једноставној замисли, преузетој из савремене теорије психологије: свако људско биће (субјекат) има три међусобно повезана нивоа:

1. Унутрашњи свет (оно што особа зна, осећа, жели, разуме – њени потенцијали, сећања, емоције).
2. Спољашње понашање (оно што други виде: говор, покрети, реакције, израз лица).
3. Процес превођења (унутрашњи „преводилац“ који оно што је унутра претвара у оно што се види споља).

Кључна теза овог рада је да се суштина аутизма не крије у унутрашњем свету (није у питању недостатак памети или осећања), нити само у спољашњем понашању (избегавање контакта), већ управо у процесу превођења. Код аутистичних особа овај „преводилац“ ради другачије – нестабилан је, непредвидљив и не успева увек да верно пренесе оно што особа изнутра доживљава у свет споља.

Овакав поглед објашњава многе загонетне појаве: зашто нека деца која не говоре изненада проговоре у тренутку великог стреса (тзв. „афективни пробој“), зашто се понашање мења из дана у дан, и зашто особе са аутизмом често разумеју много више него што могу да покажу.

1. Увод: Зашто су постојећа објашњења недовољна?

Када родитељ или педагог покуша да разуме аутизам, најчешће се сусреће са списковима симптома. Ти спискови су корисни да би се поставила дијагноза, али не одговарају на питања попут:

· Зашто моје дете разуме моје речи, али не може да ми одговори?
· Зашто је јуче било расположено и причало, а данас се потпуно повукло?
· Зашто инсистира на истим рутинама и прави вриску када се нешто промени?
· Како је могуће да је неми дечак проговорио тек када му је отац био у смртној опасности?

Постојећа медицинска објашњења или кажу да је то зато што је „мозак другачији“ (што је тачно, али не објашњава понашање), или набрајају шта дете не ради, што је опет само опис, а не објашњење узрока.

Овај рад полази од идеје да је потребно пронаћи заједнички именитељ свих тих појава – нешто што је једноставно, а што стоји иза свих наведених симптома. Тај именитељ је тешкоћа у процесу превођења унутрашњег стања у спољашњу реакцију.

2. Како замислити „процес превођења“?

Да бисмо ово разумели, замислимо особу која има богат унутрашњи свет: осећа љубав, зна решење задатка, жели да тражи воду. Да би та жеља или мисао постала видљива (реч, гест, акција), потребан је мост – унутрашњи механизам који ће ту мисао претворити у говор или покрет.

Код већине људи овај мост ради аутоматски. Ако смо жедни, устаћемо и сипати воду, или рећи „дај ми воде“. Код особа са аутизмом, овај мост је непоуздан:

· Понекад ради добро (дете каже тачно оно што жели).
· Понекад ради споро (дете оклева, треба му времена да одговори).
· Понекад не ради уопште (дете зна одговор, али не може да га изусти).
· Понекад произведе погрешан превод (уместо да тражи воду, дете почне да се врти у круг или да плаче, јер се унутрашњи сигнал „изгубио у преводу“).

Овај непоуздани преводилац је срж проблема. Дете није „празно“ изнутра. Оно има садржај, али не може да га поуздано прикаже споља. Ово је кључна порука коју треба да разумеју родитељи и педагози.

3. Шта овакво објашњење значи у пракси? (Три велике загонетке)

Овакав поглед нам помаже да на нов начин сагледамо три највеће загонетке аутизма.

3.1. Загонетка „чудесног проговарања“

У историји је забележен случај сина краља Креза. Био је нем тридесет година. Када је непријатељски војник замахнуо мачем да убије његовог оца, дечак је из свег гласа повикао: „Војниче, не убијај мога оца!“ и од тог тренутка је почео нормално да говори.

Савремени психолози попут Бориса Драпкина бележе сличне случајеве: дете које није говорило, у тренутку снажног физичког загрљаја или стреса, изненада изговори прву реченицу.

Према нашем објашњењу, овде није реч о чуду. Унутрашњи свет (способност говора) је постојао све време. Али „преводилац“ је био блокиран или „заглављен“. Снажна емоција (екстремни страх или изненађење) делује као шок за систем. Тај шок привремено „покрене“ или преусмери преводиоца, омогућивши да се унутрашња мисао коначно пробије напоље. Зато у кризним ситуацијама понекад видимо невероватне способности.

3.2. Загонетка понављања и рутина

Сви родитељи знају колико је особама са аутизмом важна рутина. Промена распореда, другачији пут до куће или нови тањир могу изазвати буру. Зашто?

Ако је „преводилац“ непоуздан и непредвидљив (час ради, час не ради), онда је спољашњи свет изузетно хаотичан и застрашујући. Унутрашњи систем особе брани се тако што смањује број ствари које мора да „преводи“. Понављање истих радњи и инсистирање на истом реду ствари је начин да се свет учини предвидљивијим. То је стратегија преживљавања: „Ако је све исто, онда не морам да се ослањам на свој непоуздани преводилац.“ Ригидност није хировита тврдоглавост, већ потреба за унутрашњим миром и сигурношћу.

3.3. Загонетка „скривене памети“

Многи родитељи и педагози интуитивно осећају да дете разуме много више него што показује. Дете не гледа у вас, али чује сваку реч. Не може да реши задатак на папиру, али га реши у глави. Ово се често назива „скривена компетенција“.

Наше објашњење то потврђује: Унутрашњи свет (разумевање, интелигенција) може бити потпуно очуван или чак изнадпросечан. Проблем је у „преводиоцу“ који то знање не може да претвори у тест, одговор или друштвено прихватљиво понашање. Зато се процена способности особа са аутизмом не сме заснивати само на ономе што показују споља. Морамо тражити алтернативне канале комуникације (слике, писање, таблет) који заобилазе „покварени“ део преводиоца.

4. Шта ово значи за рад са дететом? (Практични савети)

Ако прихватимо да је суштина аутизма у непоузданом превођењу, мења се и приступ:

1. Немојте мерити унутрашњи свет по спољашњем понашању. Ако дете нешто не показује, не значи да не зна или не осећа. Будите стрпљиви и тражите начине да му помогнете да се изрази на другачији начин (слике, покрети, писање).
2. Снажне емоције могу бити кључ, али и замка. Интензиван доживљај (радост, страх) може привремено да „пробије“ блокаду и омогући комуникацију. Међутим, намерно изазивање стреса да би се дошло до реакције је неетички и опасно. Уместо тога, треба градити сигурно окружење у коме ће преводилац имати мање посла (предвидљивост) и мање стреса, што повећава шансу да проради.
3. Рутине нису непријатељ, већ савезник. Уместо да се борите против ритуала детета, разумите да му они дају сигурност. Промене уводите полако, најављујући их унапред (визуелним распоредом), да бисте смањили оптерећење на систем за превођење.
4. Циљ није „поправити“ дете изнутра, већ пронаћи алтернативне путеве. Не треба терати дете да гледа у очи по сваку цену или да говори ако му је то мучно. Треба му понудити алате (комуникатор, сликовнице, писање) који заобилазе „уско грло“ у превођењу и омогућавају му да свој унутрашњи свет подели са другима.

5. Закључак: Разумевање уместо етикете

Овај текст покушао је да сложено научно објашњење преведе на језик разумљив онима који су свакодневно у контакту са аутизмом. Суштина је једноставна: Особе са аутизмом нису празне изнутра. Оне имају богат унутрашњи свет, али имају потешкоће да тај свет прикажу нама споља, јер им је унутрашњи систем за превођење другачије подешен.

Ако ово разумемо, престајемо да посматрамо аутистично понашање као „погрешно“ или „недостатак“, и почињемо да га видимо као последицу тешкоће у комуникацији. Наш задатак као родитеља, педагога и друштва није да на силу мењамо дете, већ да му помогнемо да изгради поузданији мост између свог унутрашњег света и нас.