МАНИФЕСТ ЧОВЕКА КОЈИ ЈЕ ПОГЛЕДАО У БИЋЕ
Не тражи више живот који ће бити лак.
Не моли за свет без хаоса.
Не жуди за постојањем у ком нећеш бити рањен.
Јер такво постојање није живот.
То је стерилна сенка живота, анестезирана егзистенција, сигурна празнина.
Теби није дато да будеш безболан.
Дато ти је да будеш свестан.
А свест значи видети трагедију и ипак изабрати Биће.
I
Постојаћеш кратко.
Кратко као варница
између два бездана, онога пре рођења и онога после смрти.
И све што јеси, све што волиш, све што градиш,
биће изложено времену, распаду, губитку.
Ништа ти није гарантовано.
Нико ти ништа не дугује.
Ипак – ту си.
То је прво чудо.
II
Не питај више: „Како да избегнем патњу?“
Питај: „За шта је вредно патити?“
Јер човек који нема одговор на то питање
биће сломљен сваким неизбежним болом.
Али човек који зна ради чега носи терет, може поднети скоро сваки терет.
III
Не мери свој живот колико си био удобан.
Мери га колико си био истинит.
Не питај: „Да ли су ме сви волели?“
Питај: „Да ли сам волео храбро?“
Не питај: „Да ли сам избегао грешке?“
Питај: „Да ли сам живео довољно стварно
да моје грешке буду цена стварања, а не цена кукавичлука?“
IV
Не бој се сопствене дубине. У теби постоје:
хаос,
сенка,
противречност,
агресија,
страх,
празнина.
Не зато што си погрешан, него зато што си – човек.
Твој задатак није да се претвараш да сенка не постоји.
Твој задатак је да је интегришеш без покоравања њој.
Јер светом не владају они који немају таму,
него они који су је упознали и ставили у службу добра.
V
Немој живети као туриста у сопственом животу.
Немој пролазити кроз године као кроз хотелске ходнике.
Не троши дар свести на пуко преживљавање.
Теби није дато да само постојиш.
Дато ти је да сведочиш Бићу кроз начин на који живиш.
VI
Гради!
Ако је свет у хаосу – гради ред.
Ако је свет у лажи – говори истину.
Ако је свет у хладноћи – буди онај који воли.
Ако је свет у распаду – стварај форму
Макар у кругу од неколико метара око себе.
Јер сваки комад стварности који учиниш истинитијим,
бољим,лепшим, смисленијим – постаје твој одговор космичком хаосу.
VII
И када дође крај – а доћи ће – нека те не затекне као онога који је:
бескрајно одлагао живот,
служио туђим вредностима,
продао истину ради прихватања,
угасио своју моћ ради удобности.
Нека те затекне као онога који може рећи:
„Нисам био савршен.
Нисам био без страха.
Нисам био без пада.
Али сам био стваран.
И био сам веран ономе
што сам препознао као највише.“
VIII
Јер на крају, можда те живот неће питати:
колико си знао, колико си поседовао, колико су ти аплаудирали.
Можда ће питати само: Шта си учинио са Бићем које ти је поверено?
И зато:
Постани тежак за сопствене изговоре.
Постани опасан за сопствене илузије.
Постани дисциплинован у истини.
Постани нежан у љубави.
Постани страшан у одбрани добра.
Постани стваралац реда усред хаоса.
Постани оно што можеш постати.
Јер:
највећа трагедија човека није смрт тела,
већ смрт потенцијала који никада није постао стварност!
About The Author
