Комуникација

Комуникација је размена информација. Наравно, постоји добра и лоша комуникација. Лоша је засићена непомирљивим намерама, негативним емоцијама, непримереним речима и деструктивним поступцима. Добра је праћена управо обрнутим процесима.

Права комуникација је усаглашена размена информација. И латинска реч comunicare и срБска реч разговор имају значење усаглашеног мишљења по питању објеката комуникације. То значи да вербална размена информација око које не постоји сагласност, само личи на комуникацију. Неусаглашена комуникација је нездрава комуникација, свађа и сукоб. Најопаснија, назови комуникација је манипулација, односно варање партнера кроз дезинформације.

Комуникација је процес међусобног подржавања у неком облику стваралачког деловања. Сваки човек је по својој генетици друштвено биће. Везивна субстанца друштвеног идентитета је комуникација. Потреба за комуникацијом је уткана у срж људског бића, као потреба тела за кисеоником. Без ње нема развоја. На одређени начин, све дисфункције у развоју личности су последице недостатка здраве комуникације.

Комуникација је лек и храна за свако људско биће. Међутим, она остварује свој терапеутски учинак искључиво под одређеним условима. Да би људи од ње имали добити, морају пре свега да буду искрени. Искреност неминовно ствара у односу поверење, које производи блискост, а блискост рађа љубав. Тако можемо рећи да је комуникација манифестација љубави међу партнерима.

На жалост, многи људи, кроз животно искуство никад не науче да комуницирају. Хронични недостатак здраве комуникације ствара застој у развоју или чак доводи до спирале пропадања. Њихова мрежа комуникација личи на измешане коцкице мозаика, који нема никакав смисао.

Комуникација постаје лековита и прогресивна само кад је комплетирана и заокружена. Могли бисмо рећи да је решење за многе социјалне и личне проблеме комплетирање комуникационих кругова. Поред искрености, поверења, блискости и љубави неопходан је још један фактор, постојана пажња према саговорнику. Постојано вежбање пажње у комуникацији је један облик медитације, без које, сви мудраци кажу, нема напретка и раста личности.

Читање и писање

Људи су монаде. Тако каже Лајбниц. Монас на грчком значи издвојен, сам. Усамљеност и осамљеност нису исте појаве. Усамљен је онај човек који то није изабрао сопственом вољом, а осамљен је онај ко то намерно чини, као монах на Хиландару. И за једног и другог заједничка је особина да је појединац издвојен из друштва.

Али, издвојеност је само физичка. У стварности људи никад нису изоловани, јер она друга половина човека, његов ум и душа, невидљивим космичким нитима и даље су у вези са групним, националним и планетарним умом и космичком душом. Амерички ендокринолог Дипак Чопра наводи доказ. физичари су једну честицу материје поделили на две половине. Једну половину су однели у Токио, а другу оставили у Њујорку. Манипулацијом честице у Њујорку констатовали су да се њена половина у Токију понашала на исти начин. Толика је моћ везе.

Нераскидивост људских веза је иста. Када одемо сваку ноћ на спавање, уствари спава само тело, а ум наставља да се повезује са другим умовима планете, што се зове сањање. Када читамо неку књигу, ми уствари не читамо, него се повезујемо са умом аутора те књиге, који није присутан у нашој околини својим телом, али је присутан у простору својим умом и душом.

Однос, повезаност, релација је нераскидива. Ако промишљате о суштини и природи мисли, доћи ћете до увида да је свака мисао мост између два ума и две душе. Уосталом, зар у самој речи мисао не стоји њено право значење – MИ СА (О) са неким.
Ако смо мрежом својих и туђих мисли повезани са свиме и свима, зар не би било лепо да се повезујемо само по лепом, по добром и по истини?

Када читамо, ми уствари комуницирамо. Усамљен човек само верује да је сам и због тог убеђења осећа патњу самоће. Препоручујем му излазак из самоће кроз читање. Као што је важно нахранити тело да би било здраво, исто тако је важно хранити свој ум. Ум је желудац људске душе. За умну храну важе иста правила као и за органску. Морамо бити опрезни какву храну уносимо у своје тело. Древна медицина, ајурведа подучава да је свака храна старија од три, четири сата штетна за здравље, ако се конзумира. С времена на време, ако уносимо штетне материје у организам, да би се заштитио, он поврати ту храну.

Пошто је храна ума сувише префињена, тешко се може одредити да ли је она отровна или корисна за човека. Критеријум одређивања квалитета информација је свесни осећај какав учинак на нас производи. Ако је безукусна информација, значи да има квалитете генетски модификованог парадајза или јабуке. Ако је сочна значи да треба нашој души. Ако је отровна има исти ефекат као да смо јели отровану храну. На отровне информације тело реагује на исти начин као и на затровану храну.