Ова студија представља покушај да се сагледа један од најдубљих проблема људског постојања – однос између свести, стварности и стваралаштва. Полазећи од древних увида, преко мистичких традиција, до савремених психолошких и филозофских модела, рад истражује могућност изласка из онога што би се могло назвати „матриксом“ – системом когнитивних, културних и психолошких окова које ограничавају људски потенцијал.
Термин „матрикс“ овде се не употребљава у пуком филмском или популарно-културном смислу, већ као ознака за тотални систем условљености у коме савремени човек живи – систем мисли, уверења, образаца и интерпретација који делују као посредници између субјекта и стварности, спречавајући директан додир са извором постојања.
Централна теза овог рада гласи: људска свест је по природи стваралачка, али је њена стваралачка моћ блокирана слојевима когнитивних интерференција. Излазак из матрикса није бег из стварности, већ ослобађање од лажних посредника који заузимају место непосредног искуства. То је процес трансформације који води од секундарног, конструисаног „ја“ ка примарној динамици постојања.
У истраживању ћемо се ослонити на филозофске традиције Истока и Запада, на мистичке увиде, на савремена психолошка сазнања, као и на сопствену феноменолошку анализу процеса трансформације. Наш циљ није да понудимо нову догму, већ да отворимо простор за непосредно истраживање сопствене свести.
About The Author
