Стварање има много већу важност у животу, него што му се придаје значај. Нешто слично важи и за улогу ваздуха за егзистенцију људи. О ваздуху нико не мисли, али одмах га постанемо свесни када нам се ускрати. Међутим, људи нису свесни велике улоге стваралаштва када га нема. Чини им се да могу без њега. Већина није свесна да се мизерија живота рађа из недостатка креативности.
Могли би смо слободно рећи да је стварање за биће једнако животно пресудно као дисање за тело. Многи људи верују да је новац важнији од стварања. Али, то је једна од великих предрасуда у колективном уму сваког друштва. Новац је атрибут стваралаштва, што значи да је примарно последица исправног стваралачког деловања. Ако живимо у чежњи за поседовањем новца како би смо били срећни, као што то чине криминалци, без осмишљеног стварања, чинимо озбиљну грешку која може да обележи цео живот.
Рад под принудом није стваралаштво, него експлоатација. Креативност је рад са љубављу, са ентузијазмом, одушевљењем и смислом. Међутим, експлоататори нису ствараоци, чак и кад са одушевљењем и заносом отимају туђе вредности. Само људи који воле оно што раде могу да се назову ствараоци. Могли бисмо човека дефинисати као биће које ствара.
Стварање је процес преображаја интелигенције у испољену форму. Дакле, стварање је интелигентни чин. Производ стварања се зове објекат, стање или процес, односно догађај. Постоје и субтилни продукти стварања који се зову приче или сценарио. И приче нису све на истом нивоу стварања. Неке су уобличене у уму, па се зову машта, а неке су написане у облику романа и писаних докумената или филмова.
Процес стварања је ток управљања догађајима. Већини људи догађаји се само догађају; они њима не управљају. Али, неки људи ипак те догађаје креирају, најпре у уму, а онда у спољњој средини. Сваки догађај, сценарио и прича има исту матрицу стварања која је генетиком уграђена у сваком људском бићу. У претежном делу човечанства матрица стварања је под велом заборава. Активни управљачи догађаја се труде да одрже незнање људи јер је лакше њима управљати.
Просечно људско биће евентуално има свест о својим жељама које су само семе матрице стварања, мада није мали број људи који чак и не знају шта желе у овом животу. Човек свестан својих жеља током искуства види да се жеље најчешће никад не остваре. Чак и кад очигледно препозна циљеве својих жеља углавном не успе да их реализује.
Између жеља и циљева у матрици стварања налазе се још неки покретачи стварања. Без одлуке да се оствари неки циљ никад неће ни доћи до његове реализације. У мноштву жеља које чезну да се испоље, одлука је филтер који прави реда на старту креативног чина. Али одлука је само други корак у низу. Намера је покретач креативног тока. Без намере нема почетка стварања. Међутим, намера није нека безоблична енергија која доноси остварење циљева. Ни она сама по себи није довољан услов радости рада. Намера је ментална акција. На свом путу достизања циља мора проћи врло прецизне етапе. Намера прво креира пројекат рада. Пројекат је структура дефинисаних циљева и задатака, хипотеза и суочавање са свим елеменатима стваралаштва.
Када је дефинисан пројекат формира се план рада. План рада је структура глобалних садржаја и ширих временских одредница за њихово извођење. План рада неминовно захтева програм рада. Програм рада је детаљно разрађена структура садржаја активности по временском следу догађаја. Без плана и програма такође нема реализације. Уствари нема реализације без иједног изостављеног елемента матрице стварања. Стварање увек иде истим следом узрочно-последичних веза: жеља – одлука – намера – пројекат – план – програм – акција – циљ (остварење).
About The Author
