Од онога што јесмо до онога што стварамо
Постоји једна необична неправда у животу.
Некада сретнемо човека који много зна, који је образован, способан, интелигентан, који је годинама учио свој посао — а ипак, када дође тренутак да нешто заиста уради, као да се нешто у њему заустави.
Зна шта треба да ради.
Уме да ради.
Понекад чак и веома добро зна како би нешто требало урадити.
Али не ради….
Или ради, али резултат изостаје.
С друге стране, понекад видимо човека који није најобразованији, није најинтелигентнији и не поседује највеће формалне квалификације, али некако успева да оно што замисли претвори у стварност.
Као да између човека и његовог знања постоји неки невидљиви простор.
И управо у том простору дешава се оно најважније.
Ту се од способности постаје деловање.
Ту се од замисли постаје стварност.
Ту човек престаје само да буде неко ко нешто може и постаје неко ко нешто ствара.
ЧОВЕК НИЈЕ ОНО ШТО ЗНА
Када говоримо о професионалној компетенцији, обично помислимо на знање, вештине, способности, искуство.
И то је разумно.
Лекар мора да зна медицину.
Инжењер мора да познаје своју струку.
Психолог мора да познаје психологију.
Мајстор мора да познаје свој занат.
Али знање само по себи није резултат.
Човек може знати како се нешто ради, а да то никада не уради.
Може имати диплому, а не бити способан да своје знање претвори у добар професионални чин.
Може имати огроман потенцијал, а живети као да га нема.
Зато се између потенцијала и резултата мора налазити нешто више од самог знања.
Потребан је процес.
Потребно је да човек нешто пожели.
Да направи избор.
Да донесе одлуку.
Да своју намеру претвори у циљ.
Да циљ претвори у пројекат.
Пројекат у план.
План у конкретан програм деловања.
А онда — да крене.
Тек тада унутрашњи свет излази пред стварност.
И тек тада се види шта човек заиста може.
НЕВИДЉИВИ ЧОВЕК КОЈЕГ НОСИМО У СЕБИ
Свако од нас у себи носи неку представу о себи.
Не само слику лица у огледалу.
Нешто много дубље.
Представу о томе ко смо, шта можемо, шта не можемо, шта нам припада, шта нам не припада, колико вредимо, колико смемо, колико можемо да ризикујемо и колико далеко можемо да идемо.
Неко у себи носи човека који може.
Други носи човека који увек касни.
Неко у себи чује глас: „Пробај.“
Други: „Нема смисла.“
Трећи: „То није за тебе.“
И тако човек може годинама живети унутар једне слике о себи, а да више и не примећује да је то само слика.
Када човек себе доживљава као неспособног, он ће често избегавати ситуације у којима би могао да провери своју способност.
Када себе доживљава као некога ко мора увек бити најбољи, сваки неуспех може постати претња његовом идентитету.
А када човек има реалистичну представу о себи, своје способности може да види без потребе да их увећава или умањује.
Тада знање постаје средство.
Не доказ сопствене вредности.
КО САМ ЈА КАДА РАДИМ?
Професионални идентитет није само занимање написано на визиткарти.
Није: „Ја сам лекар.“ „Ја сам психолог.“ „Ја сам професор.“ „Ја сам предузетник.“
То су називи улога. Професионални идентитет почиње дубљим питањем: Ко сам ја док обављам своју професију?
Како доносим одлуке? Како се односим према грешци? Шта радим када не знам? Како реагујем када ме неко критикује?
Да ли преузимам одговорност? Да ли чекам да ми неко каже шта да радим?
Да ли проблем доживљавам као доказ сопствене неспособности или као задатак који треба решити?
Овде се појављује једна важна разлика.
Није исто рећи: „Имам проблем.“
и: „Ја сам проблем.“
Прва реченица оставља могућност деловања.
Друга затвара врата.
Ако је проблем нешто што имамо, можемо га решавати.
Ако смо ми сами проблем, онда изгледа да нема шта да се решава осим нас самих.
Зато је начин на који човек доживљава проблем често важнији од самог проблема.
ПРОБЛЕМ НИЈЕ УВЕК НЕПРИЈАТЕЉ
Проблем се често појављује као нешто што нам се испречило на путу.
Нешто што треба уклонити. Нешто што нам смета.
Али постоји и други начин да га погледамо.
Проблем може бити задатак који још није решен.
Тада се мења положај човека.
Више није беспомоћан пред нечим што му се догодило.
Он стоји пред нечим што треба да разуме и реши.
Неко не зна како да разговара са сарадником.
То је проблем. Али може постати и задатак: Како да успоставим другачији однос?
Неко не уме да организује свој посао. И то може постати задатак: Како да организујем време, приоритете и активности?
Неко има страх од наступа. И уместо: „Ја сам неспособан.“
може почети: „Шта је потребно да научим како бих могао да наступим?“
Тиме се проблем премешта из идентитета у деловање.
А тамо где постоји деловање, постоји и могућност промене.
ЧОВЕК МОЖЕ ИМАТИ ЦИЉ, А ДА НЕ ЗНА КАКО ДО ЊЕГА
Многи људи имају жеље. Желе бољи посао. Желе више новца. Желе да напишу књигу. Желе да покрену посао.
Желе да буду успешнији. Желе да промене свој живот.
Али жеља је тек почетак. Жеља каже: „Хтео бих.“
Одлука каже: „Бирам.“
Намера каже: „Крећем у том правцу.“
Циљ каже: „Знам шта желим да постигнем.“
Тек тада почиње озбиљан разговор са стварношћу.
Јер између: „Желим да напишем књигу“ и „Књига је написана“ постоји читав један свет.
МАТРИЦА СТВАРАЊА
У том простору између жеље и остварења појављује се једна једноставна, али моћна идеја:
ЖЕЉА → ОДЛУКА → НАМЕРА → ЦИЉ → ПРОЈЕКАТ → ПЛАН → ПРОГРАМ → АКЦИЈА → ОСТВАРЕЊЕ
То је Матрица стварања.
Она не говори само о професији.
Може се применити на књигу коју желимо да напишемо, кућу коју желимо да изградимо, посао који желимо да покренемо, однос који желимо да променимо или било шта друго што желимо да претворимо из могућег у стварно.
Све почиње жељом. Жеља је још безоблична. Као семе. У њој постоји могућност нечега што још није постало стварност. Али жеља сама не ствара. Она тек покреће.
ПРВИ КОРАК ЈЕ ОДЛУКА
У животу можемо желети много тога. Али не можемо све. Зато између жеље и стварања мора доћи избор. Одлука.
Одлука је тренутак у којем човек престаје само да замишља могућности и почиње да бира једну.
До тог тренутка свет је пун могућих путева.
После одлуке један пут постаје његов.
Зато је одлука више од избора.
Она у себи носи и одговорност.
Када човек каже: „Одлучио сам,“ он више не говори само о томе шта жели. Он говори шта је спреман да учини.
НАМЕРА ЈЕ ТРЕНУТАК УЛАСКА У ПРОЦЕС
Можемо донети одлуку, а ипак остати непокретни. Зато је потребна намера.
Намера није само осећање. Она је усмерење. Као када човек стоји пред путем и каже: „Идем туда.“
Још није стигао. Али више није ни тамо где је био. Његов однос према будућности се променио.
ЦИЉ ДАЈЕ ОБЛИК БУДУЋНОСТИ
Док је жеља магловита, циљ мора бити јасан. „Желим успех“ није довољно. „Желим да завршим пројекат до тог и тог датума, са тим и тим резултатом“ већ је нешто друго.
Циљ претвара могуће у одређено.
Он омогућава да једнога дана питамо: Да ли сам стигао?
Без циља не можемо знати шта је остварење.
ПРОЈЕКАТ ЈЕ МАПА
Када човек зна куда иде, мора да открије шта му је потребно да би тамо стигао.
Ту настаје пројекат. Шта треба урадити? Којим ресурсима располажем? Шта ми недостаје? Који су ризици? Који су задаци?
Шта зависи од мене, а шта од других?
Пројекат је начин да се будућност спусти из главе на папир.
Одједном оно што је изгледало огромно постаје скуп конкретних питања.
ПЛАН И ПРОГРАМ
Пројекат говори шта треба створити. План говори како ће се то распоредити. Програм иде још ближе стварности.
Он пита: Шта радим сада? Који је први корак? Шта је други? Шта следи после тога?
Тако се велика ствар разлаже на мале кораке. И човек више не мора да носи целу планину на леђима.
Довољно је да зна где је следећи корак.
А ОНДА ДОЛАЗИ АКЦИЈА
Овде се све мења. До сада је све било унутра: жеља, одлука, намера, циљ, пројекат, план, програм.
Сада човек мора да уради нешто што више не зависи само од његових мисли. Мора да делује.
Акција је тренутак сусрета унутрашњег света са стварношћу. Ту се показује шта је било стварно, а шта само замишљено.
План може бити савршен. Али стварност не чита наше планове. Она им се супротставља. Појављују се људи.
Новац. Време. Грешке. Неочекивани догађаји. Страх. Умор. Отпор.
И тада човек открива нешто важно: није довољно знати како би требало.
Потребно је умети деловати када стварност не иде по плану.
ОСТВАРЕЊЕ НИЈЕ КРАЈ
На први поглед, када се циљ оствари, прича је завршена. Али није. Човек који је нешто створио мора да погледа шта је заиста створио.
Да ли је то оно што је намеравао? Колико се резултат разликује од замишљеног? Шта је било добро? Где је погрешио?
Шта би следећи пут урадио другачије?
Тако се из једног циклуса рађа други: РЕЗУЛТАТ → ПРОЦЕНА → КОРЕКЦИЈА → НОВИ ЦИКЛУС.
И управо ту почиње развој. Не онда када човек само стекне ново знање. Већ онда када из сопственог деловања нешто научи и промени следеће деловање.
ЗАШТО НЕКИ СПОСОБНИ ЉУДИ НЕ УСПЕВАЈУ?
Можда зато што смо успех сувише често тражили само у способности.
Питали смо: Колико зна? Колико је интелигентан? Колико је образован?
А можда треба питати и: Шта жели? За шта је одлучио да преузме одговорност?
Да ли уме своју жељу да претвори у циљ? Да ли уме циљ да претвори у пројекат?
Да ли уме да направи план? Да ли уме да делује? Да ли уме да процени резултат? Да ли уме да исправи грешку?
Тек када поставимо та питања, почињемо да видимо разлику између потенцијала и реализације.
ЧОВЕК КОЈИ ЧЕКА ДА БУДЕ СПРЕМАН
Постоји још једна замка.
Човек често мисли: „Када будем био спреман, почећу.“
Али шта ако се спремност не појављује пре деловања? Шта ако се део способности развија тек кроз само деловање?
Професионалац не постаје добар само тако што учи. Он учи и тако што покушава. Погреши. Погледа резултат. Коригује се. Поново покуша.
И тако постепено постаје оно што на почетку још није био. Зато професионални развој није само додавање нових знања. Он је и промена начина на који човек користи оно што већ има.
ОД „ЈА НЕ МОГУ“ ДО „ШТА ЈЕ СЛЕДЕЋИ КОРАК?“
Можда је највећа промена коју овај приступ нуди веома једноставна.
Човек који каже: „Ја то не могу“ затворио је истраживање.
Човек који каже: „Шта ми недостаје да бих то могао?“ отворио је процес.
Ово није разлика у оптимизму. То је разлика у односу према сопственом животу.
У првом случају човек себе доживљава као завршену чињеницу. У другом као биће које може да се мења кроз деловање.
И ту се појављује нешто што је дубље од професионалне компетенције.
Појављује се стваралачки однос према сопственом животу.
ПРАВИ ПРОФЕСИОНАЛАЦ НЕ МОРА СВЕ ДА ЗНА
Можда је ово једна од најважнијих лекција.
Прави професионалац није човек који увек зна одговор.
То је човек који уме да дође до одговора. Када нешто не зна, он може да научи. Када нешто не уме, може да вежба.
Када погреши, може да анализира. Када план не функционише, може да га промени.
Када се појави проблем, може да га претвори у задатак.
Када се појави препрека, може да тражи други пут.
Његова снага није у томе што је непогрешив.
Његова снага је у способности корекције.
ПУТ ОД ПОТЕНЦИЈАЛА ДО СТВАРНОСТИ
Ако бисмо цео овај поглед сажели у једну слику, она би изгледала овако:
ПОТЕНЦИЈАЛ
↓
КОМПЕТЕНТНОСТ
↓
ЖЕЉА
↓
ОДЛУКА
↓
НАМЕРА
↓
ЦИЉ
↓
ПРОЈЕКАТ
↓
ПЛАН
↓
ПРОГРАМ
↓
АКЦИЈА
↓
РЕЗУЛТАТ
↓
ПРОЦЕНА
↓
КОРЕКЦИЈА
↓
НОВИ ЦИКЛУС
Ту се открива једна једноставна истина.
Човек није само оно што има у себи. Није чак ни само оно што зна. Он је и оно што успе да учини са оним што има.
А МОЖДА ЈЕ ТО СУШТИНА ПРОФЕСИОНАЛНЕ ЗРЕЛОСТИ
Професионална зрелост можда није тренутак у којем човек коначно може да каже: „Сада све знам.“
Напротив. Можда је то тренутак када може мирно да каже: „Не знам, али знам како да сазнам.“ „Не умем, али могу да научим.“
„Погрешио сам, али могу да исправим.“
„Ово није успело, али сада знам више него пре него што сам покушао.“
И, што је најважније: „Имам могућност — и знам како да је претворим у деловање.“
Тада компетенција више није само нешто што човек поседује. Постаје нешто што човек реализује.
А између онога што човек може и онога што човек створи налази се цео један свет.
Свет одлука. Свет намере. Свет циљева. Свет рада. Свет грешака и корекција.
Свет у којем се невидљива замисао мало по мало претвара у видљиву стварност. И можда је управо то најједноставнија дефиниција стварања:
узети оно што још није стварно — и проћи пут којим оно може постати стварно!
About The Author
